Aleksandar Živković je srpsko-australijski violončelista i muzikoterapeut svetskog renomena, koji ima iza sebe nastupe širom sveta sa vodećim muzičarima našeg doba. Sa velikim uspehom se već dugo bavi i muzikoterapijom. Međutim, pre nego što kažemo nešto više o Aleksandrovoj impresivnoj umetničkoj biografiji, ne možemo, a da ne spomenemo i njegovu zanimljivu porodičnu priču.
Mnoge generacije sa osmehom pamte njegovu baku i dedu, naše legendarne harmonikaše Tineta i Radojku, čije se neverovatne, virtuozne interpretacije narodne muzike i danas slušaju. Milutin Tine i Radojka Živković zlatnim slovima su upisani u istoriju naše narodne muzike ne samo kao čuveni harmonikaški duet, već i kao vrhunski kompozitori i muzička pratnja mnogih poznatih pevača. Više puta su nagrađivani i prestižnim priznanjima u nekadašnjoj Jugoslaviji, Velikoj Britaniji i drugim zemljama. Održali su preko 11 000 koncerata i brojne turneje širom sveta. Tine i Radojka su i podučavali mnoge danas renomirane umetnike, te nije neobično što su svoju ljubav prema muzici preneli i na svoju decu i unuke.
Tako je njihov sin Slobodan, otac našeg sagovornika Aleksandra, završio Muzičku akademiju u Beogradu, usavršavao se u Moskvi i postao jedan od vodećih pijanista i klavirskih pedagoga svoje generacije, a već dugo predaje klavir na univerzitetu u Vologongu u Australiji. Muzičar je i Aleksandrov stric Zoran, koji svira violinu. Aleksandar i njegova sestra Marija, izuzetna violinistkinja i operska pevačica, takođe su nastavili stopama svojih predaka, a zanimljivo je da su zapravo šesta generacija muzičara u svojoj porodici! Tako duga muzička porodična tradicija izuzetno je retka i Aleksandar je na najlepši mogući način nastavlja. Smatraju ga za jednog od najsvestranijih muzičara današnjice.
Učio je i usavršavao se kod čuvenih violončelista Aleksandra Kiriloviča Fedorčenka, Marka Bonetija, Džordža Pedersena i mnogih drugih velikih muzičara. Školovao se u Beogradu, Sidneju i Londonu i stekao zvanje magistra violončela i muzikoterapije, a uz to se posebno specijalizovao za izvođenje Baha i barokne muzike na modernom i baroknom violončelu. Ima iza sebe ne samo veliki broj nastupa kao solista i član kamernih ansambala, već i niz prestižnih nagrada, među kojima svakako treba izdvojiti najznačajniju australijsku nagradu iz domena klasične muzike „Sir David Martin Memorial Award“. Zanimljivo je da je i na Kolarcu nastupao još kao srednjoškolac, ali iako ima zaista izvarednu međunarodnu karijeru, u svom odraslom dobu još nije svirao u rodnom Beogradu. Često se događa da naši vrhunski muzičari koji žive u inostranstvu, iako to žele, iz različitih razloga nemaju priliku da sviraju u svojoj zemlji i nadamo se da će se to promeniti u budućnosti.
Inače, Aleksandar se sa uspehom bavi i muzikoterapijom i ima izuzetan međunarodni ugled kao predavač u ovoj oblasti, a izvesno vreme je bio i predsednik Udruženja muzikoterapeuta Australije australijske države Novi Južni Vels (Australian Music Therapy Association Inc, New South Wales). Ima i bogato, dugogodišnje iskustvo u radu sa pacijentima i uopšte važi za vrhunskog stručnjaka za muzikoterapiju. Ovom prilikom razgovarali smo sa Aleksandrom najpre o njegovom odrastanju u slavnoj muzičkoj porodici i sećanjima na baku Radojku i dedu Tineta. Duhovito, srdačno i s ljubavlju, govori i o mnogim drugim zanimljivim temama. Aleksandar je jedan od onih ljudi koji plene svojom otvorenošću i toplinom, te vrlo brzo pošto ga upoznate imate utisak kao da pričate sa dragim, starim prijateljem, kako to obično biva sa ljudima koji zaista vrede i prilaze ljudima čista srca.
Malo je porodica poput tvoje, koje u svakoj generaciji iznedre vrsne muzičare. Kako je izgledalo odrastanje u jednoj takvoj porodici? Kako pamtiš Radojku i Tineta Živkovića, legende naše tradicionalne muzike, vrsne muzičare i intelektualce?
Baka Radojka i deda Tine su mi ostali u najlepšem sećanju. Prema njima sam osećao izuzetno poštovanje, ljubav i zahvalnost za sve što su nam pružili. Povrh svega, bili su imućni i imali mogućnosti da nam priušte sve što želimo. Meni su recimo kupili moje prvo italijansko violončelo, a sestri violinu. Naravno, daleko od toga da su nam bili potpora samo finansijski, već su pre svega bili veoma važni u mom odrastanju i stub porodice u svakom smislu. Oni su bili izuzetno voljeni i poštovani i od našeg naroda. Moja sestra i ja bili smo veoma ponosni zbog toga. Ima jedna lepa dogodovština koju pamtim iz detinjstva… Moja muzička škola „Vučković“ je u centru i hvatao sam autobus za muzičku u Franša Deperea. U to vreme je to bio autobus broj 13, a sad je valjda to 31. Jednom dok sam čekao prevoz, čuo sam neku ženu kako kaže – „evo stižu Radojka i Tine!“ Pomislio sam – kako stižu, kad su na turneji? Mislim da su tada bili u Švajcarskoj. Gledao sam gde su moji baba i deda, misleći da ona stvarno govori o njima, a onda sam je pitao – „izvinite, a gde su Radojka i Tine?“ Kaže ona – „pa zar ne vidiš harmoniku?“ Mislila je na tzv. autobus–harmoniku. Toliko su bili popularni, da su po njima zvali te autobuse! Uz njih sam tada znao sve poznate muzičare narodne muzike tog doba, kao što su Gordana Stojićević, Cune Gojković, Tozovac, Lepa Brena, Merima Njegomir i mnogi drugi, ali i Ceca ili recimo Dragana Mirković, koje su u to vreme bile jako mlade, kao i ja. Imao sam prilike da ih sve upoznam, rastao sam s njima, tako da za mene biti slavan nikad nije bilo nešto posebno, kao sad za ove nove generacije. Kao – „jao pa ti znaš Lepu Brenu?“ Pa šta? Lepa Brena je kao i svaka druga osoba, samo što peva, zar ne? Pored toga, znao sam preko roditelja i mnoge klasične muzičare. Donji sprat naše kuće, gde su živeli baba i deda, bila je akademija narodnih muzičara, a gornji sprat gde smo mi živeli, to je bila akademija za klasičnu muziku. Tu su dolazili muzčari kao što su Vadim Repin, njegov profesor je Gregori Žislin, zatim Majkl Fleksman, Dejvid Margets, Irina Bučkova, Kazimir Mihalik… Bio je naravno i profesor Aleksandr Kirilovič Fedorčenko, on je dolazio mnogo puta. To mi je bio tad profesor iz Moskve. Bio nam je gost i Nikola Anđelić kao dete. Pošto sam violončelista, čeliste najbolje pamtim. Naša kuća u Lamartinovoj 20 je uvek bila puna tih nekih muzičkih svetkovina. Imam baš lepe uspomene iz detinjstva.
Muzikom se bave i tvoj otac i sestra. Koliko imate priliku da sarađujete? Kako jedno takvo okruženje utiče na tebe?
Naš tata je još 1968. godine završio klavir u Beogradu i posle toga magistrirao na konzervatorijumu Čajkovski u Moskvu u klasi Leva Vlaseka. Na pijanističkom takmičenju u Zagrebu 1971. dobio je 2. nagradu, a prva nije dodeljena, pa se jako razočarao. Bilo je tu svega. Kasnije je preko 20 godina radio kao profesor u Muzičkoj školi Mokranjac i ostao tu do dolaska u Australiju 1992. Do Marijinog i mog dolaska ovde, pratio nas je kao klavirista. Inače, prvo je bila ideja da i nas dvoje učimo klavir i išli smo na časove kod legendarne Lili Petrović. Međutim, tatina koleginica iz Mokranjca Jelena Abramović, koja predaje violinu, rekla je: „Zašto tri klaviriste u kući da budu? Zar nije bolje da muzicirate zajedno?“ Tata se složio i pitao je šta predlaže, a ona je rekla: „Daj Mariju kod mene na violinu, a Saša neka ide na violončelo.“ Tako smo mi postali trio. Išli smo i na takmičenja i zajedno i solistički i dosta putovali. Imam puno lepih sećanja i iz tog vremena. Ovde u Australiji tata je profesor na Vologong konzervatorijumu već 20 godina. Sestra je bila izuzetna violinistkinja, ali je po dolasku u Australiju odlučila je da se bavi pevanjem. Završila je studije solo pevanja u Sidneju i Londonu, a onda se vratila u Beograd pre 10 godina. Dok je živela ovde, ona, otac i ja smo dosta sarađivali i nekoliko godina vodili Australijsko kulturno i umetničko društvo, koje je okupljalo krem muzičkih umetnika Sidneja. U okviru toga smo imali i amaterski hor „Mokranjac“, sa kojim smo čak uspeli da dobijemo prvu nagradu na jednom ovdašnjem horskom takmičenju. Tom prilikom smo između ostalog izveli i Mokranjčevu „Heruvimsku pesmu“ i Australijanci su bili zatečeni lepotom njegove muzike. Mislili su da je Palestrina, jer zaista jesu za poređenje i možemo biti ponosni zbog toga. Celo to horsko iskustvo je bilo zanimljivo i tako smo sestra i ja počeli da se bavimo pevanjem. Oboje smo studirali kod Araks Mansurijan, čuvene jermenske operske pevačice. Sestra je kasnije u Londonu završila podstdoplomske studije pevanja, a ja muzikoterapije. U Sidneju mi je profesorka pevanja uvek govorila da fraziram kao što sviram čelo, a profesor čela da fraziram kao što pevam, što je bilo malo zbunjujuće. (smeh) Inače, Araks Mansurijan je sestra čuvenog jermenskog kompozitora Tigar Mansurijana. Ona se udala za jednog Australijanca jermenskog porekla i došla ovde. Mi smo bili njeni prvi učenici i tada još nije znala engleski, pa smo pričali s njom na ruskom, jer smo srećom oboje učili i taj jezik u školi. Kasnije u Londonu, moj profesor violončela takođe je bio Jermenin iz jedne velike muzičke porodice.
Kakve uspomene si poneo iz Beograda svog detinjstva i rane mladosti? Kako doživljavaš rodni Beograd danas?
Moj rodni Beograd je uvek u mom srcu zbog svoje lepote i kosmopolitizma, zbog srdaćnosti sa kojom dočekuje svakog gosta, zbog svojih vrednih kulturnih manifestacija kao što je recimo Međunarodno takmičenje muzičke omladine, i tako dalje. Kao dete sam imao tu čast da sam poznavao čelistu Gzavijea Filipa (Xavier Phillips), koji je na ovom takmičenju dobio nagradu publike. Nekako kao da sam rastao zajedno sa tim takmičenjem. Stvarno je lepo bilo biti u centru muzičkih događanja. Beograd je po pitanju kulturnih dešavanja na neki način i dalje veća metropola od Sidneja, bez obzira što ovde imamo čuvenu operu i možemo da dovedemo bilo koga. U Beogradu ima puno raznih sadržaja. Kad sam bio tu u jesen 2015. bio je koncert Apokaliptike i mnogo mi je žao što na kraju nisam uspeo da odem, a baš sam želeo. Uvek kad dođem ima mnogo koncerata i drugih dešavanja koja me zanimaju, ali ne može uvek sve da se stigne. Inače, u proseku jednom godišnje idem u Beograd. Od 2008. nisam promašio ni jednu godinu, čak ni ovu 2017. kada sam bio baš tokom zime na minus 22.
Kako su izgledali tvoji muzički počeci? Ko je najviše uticao na tebe u tom periodu?
Zahvalan sam mom pokojnom profesoru Kiriloviču, koji me je spasao na neki način. On je bio profesor u Moskvi i došao je u Srbiju zbog mladih talenata. Čuo me je te 1986. kako sviram na republičkom takmičenju u Stankoviću i oduševio se. Svi su hteli da studiraju u Moskvi i moj otac je kao moskovski đak to želeo i za mene. Međutim, Kirilovič je rekao da će on dolaziti i držati časove i da me otac nikako ne šalje za Moskvu, da me ne kvari. Tada sam nekih 13 godina i on je smatrao da tek kad stasam za studije treba da idem tamo. Pitao sam se zašto, da bih kasnije čuo jako ružne priče o mladim ljudima i kako su prolazili u moskovskim internatima. Radio je sa mnom 3-4 godine i kad bih previše vežbao, poslao bi me u park bez violončela, samo sa notama, da vežbam glavu, a ne samo prste. Bilo je puno takvih dogodovština.
Kako je dalje tekla tvoja „muzička priča“, kada si otišao iz Srbije i otisnuo se u svet?
Marija i ja smo dosta postigli u Australiji. Ona je kao i tata završila FMU kao student generacije, a pošto je više puta davala dve godine za godinu, diplomirala je sa samo 18 godina. Ja sam imao završene dve godine akademije kada smo došli i ovde sam završio studije. Ubrzo po dolasku postali smo zvezde u usponu (Rising Stars). Ima jedna anegdota iz tih australijskih studentskih dana. Na našoj akademiji u Sidneju bila je jedna oglasna tabla gde su stajala obaveštenja o koncertima. Jednom se sretnemo sestra i ja baš tu i ona pita šta ima novo, a ja kažem – ništa, imaš koncert sledećeg petka. Ona je mislila da se šalim, ali je stvarno pisalo da svira Mocartov G-dur koncert sa akademskim simfonijskim orkestrom. Pošto to nije svirala tri godine, morala je da obnovi sve napamet za samo nedelju dana, ali je ona profesionalac i to za nju nije bio problem. Svirali smo još kao studenti i u Guvernerovoj rezidenciji (Government House) i održali koncert pred guvernerom. Bili smo još tada i sponzori Sidnejskog simfonijskog orkestra i njihove turneje u Japanu, a to je najveću orkestar Sidneja. Bilo je toga dosta. Pošto sam završio fakultet u Sidneju, upisao sam magisterijum na Kraljevskom koledžu (Royal College) u Londonu. Tamo sam imao sreće da sam studirao u klasi jermenskog čeliste Aleksandra Čaušijana (Alexander Chaushian), koji je inače britanski đak, a učio je i kod čuvenog Davida Geringasa u Nemačkoj. Meni je Bah uža specijalnost, pa sam u Londonu studirao i Bahovo barokno violončelo kod profesora Ričarda Taniklifa (Richard Tunnicliffe). Čak mi je profesor Čaušijan rekao da dobro sviram Baha, a on inače nikome nije govorio da svira dobro bilo šta. (smeh) Međutim, zanimljivo je da moj magistarski rad nije bio vezan ni za čelo ni za muzikoterapiju, što sam zapravo završio u Londonu, već su tema tog mog rada bile srpske gusle! Tako je ispalo da mi je sam magistarski bio iz oblasti etnomuzikologije! Želeo sam da pišem o zdravlju Šumana u vreme dok je pisao koncert za violončelo, što spada u domen muzikoterapije, ali nisu odobrili, jer nije bilo dovoljno dostupnih podataka. Sticajem okolnosti otpala je mogućnost da magistarski rad bude vezan za violončelo i muzikoterapiju. Kad su mi predložili da tema budu gusle, mislio sam da se šale, ali su bili ozbiljni i pisao sam o prelepom primerku koji se nalazi u muzeju Kraljevskog koledža. Te gusle je 30-ih godina odneo u London neki kapetan kraljevske vojske i završile su u tom muzeju. Direktor guslarskog društva iz Beograda rekao mi je da tako lepe gusle nikad nije video. Taj instrument smešten je u muzeju Kraljevskog koledža pored divnih Stradivarija i najstarijeg klavira na svetu. U Beogradu su mi oko istraživanja i prikupljanja podataka za magistarski pomogli i čuveni profesori Dragoslav Dević i Dimitrije Golemović i veoma sam im zahvalan na tome. Tako sam na kraju završio magistarske studije u Londonu sa temom „Srpske gusle“.
S obzirom da nastupaš solistički i sa vrhunskim muzičarima širom sveta, koga bi i šta posebno izdvojio?
Izdvojio bih moje dve koleginice, sjajne pijanistkinje Natašu Šarčević i Tamaru Anu Čislovski. Nataša je sada profesor klavira na univerzitetu u Londonu. Ona je inače završila Royal College kao i ja, samo pre mene, a znali smo se još iz srednje škole. Svirali smo i sa mojom sestrom u triju kod profesorke Jokut Mihajlović na FMU, u čijoj klasi bila Nataša. Kada sam otišao u London, mnogo mi je pomogla. Prihvatila je da svira sa mnom resital bez honorara, a i kasnije mnogo puta nastupala sa mnom sa puno ljubavi i žara i pružala mi veliku podršku. Njoj sam posle mog profesora najviše zahvalan za savete, društveni život u Londonu i još mnogo toga. Već 25 godina traje i moje prijateljstvo sa Tamarom Anom, s kojom sam pobeđivao na takmičenjima i kao solista i kao član trija. Mi smo 1994. bili dobitnici najveće australijske nagrade za klasičnu muziku u Australiji „Sir David Martin Memorial Award“. Dugo nismo bili svesni njene važnosti, a to je druga najveća nagrada u državi ako se uzmu u obzir sve oblasti. Jedina značajnija nagrada je „Australian of the Year Award“. Pre dve godine smo obeležili 20 godina postojanja našeg trija St. Laurence Piano Trio i Tamara nas je podsetila i da smo 1996. pobedili na takmičenju 2MBS–FM radija, koji je u to vreme dodeljivao nagradu svake godine jednoj osobi, odnosno solisti. Tamara je pre toga kao solistkinja pobedila, kao i moja druga koleginica iz trija Natali Či, a onda smo mi kao troje solista koji sviraju kamernu muziku pobedili i to je bio presedan. Posle toga su uveli nagradu i za kamerne sastave, pored postojeće za soliste, tako da smo mi ustvari prvi pobednici u kategoriji kamerne muzike.
Koji su ti gradovi i predeli sa brojnih putovanja ostali u najlepšem sećanju? Gde voliš da se vratiš?
Kao bivšem studentu Royal College-a, London mi je ubedljivo najznačajniji. Svaki put kad idem u Evropu imam želju da svratim do Londona i obnovim neka divna sećanja iz mladosti. Voleo bih da vidim ponovo i Solun, grčku Makedoniju i uopšte severnu Grčku i da obiđem Atos, gde još nisam bio. Želja mi je da odem u Grčku kad jednom dođem u Srbiju tokom leta, ali od 1992. dolazim i zimi i u jesen i u proleće, ali nikako kad je leto. Sad će mi biti takav raspored da ću verovatno dolaziti samo zimi, ali dobro. Volim ja i zimu i sneg.
Baviš se i muzikoterapijom. Kako je došlo do toga? Kakva su tvoja iskustva u ovoj zanimljivoj oblasti?
Počeo sam da se bavim muzikoterapijom sasvim slučajno. U vreme kad sam baš dosta vežbao i nastupao sa pomenutim triom, 1994. održali smo koncert i povodom otvaranja katedre za muzikoterapiju na Sidnejskom univerzitetu tehnologije (UTS). Tada sam se prvi put sreo sa rečju muzikoterapija. Naravno, bilo je i muzikoterapeuta u publici i posle koncerta su nam rekli da nam je program divan i terapeutski gledano. Bilo mi je sve to zanimljivo i posle toga sam dosta istraživao i čitao o muzikoterapiji. Kad sam birao postdiplomske studije, nisam hteo da to bude violončelo, jer ionako ima mnogo čelista. Rešio sam da se bavim muzikoterapijom, a zanimljivo je da su mi oduvek govorili da ću nositi beli mantil. Pozvao sam profesorku sa te katedre i pitao šta treba da spremim za audiciju. Bio sam iznenađen kada mi je rekla da treba da pripremim po nekoliko kompozicija za čelo, klavir i druge instrumente koje sviram, jer su takve audicije neuobičajene. Uglavnom, primljen sam i počeo od nule sa studijama muzikoterapije. Završio sam osnovne i postdiplomske studije u Sidneju, a moj završni rad im se toliko svideo, da su me čak poslali na kongres muzikoterapeuta u Brizbejnu. Tamo sam održao predavanje, ali i prvi put imao priliku da radim sa pacijentom. Još pamtim zaprepašćenje kada sam počeo izlaganje na srpskom i olakšanje kad sam nastavio na engleskom, a bilo je zanimljivo i sa pacijentom obolelim od Parkinsonove bolesti, izvesnim Džorždom, kako su mi rekli iz Srbije. Pošto je imao pozitivnu, ali mlaku reakciju na pesmu Tamo daleko, popričao sam sa njim i saznao da je Hrvat, pa sam mu svirao muziku iz Hrvatske, koja ga je baš oraspoložila. Tada sam shvatio da je vrlo važno znati poreklo i ličnu istoriju pacijenta da bi terapija mogla pravilno da se uradi. Posle studija sam postao predsednik Udruženja muzikoterapeuta Novog Južnog Velsa (New South Wales). Radio sam u školama za decu sa autizmom, psihijatrijskim bolnicama, staračkim domovima i drugim ustanovama, i imam iskustvo u svim granama muzikoterapije. Radio sam, recimo, sa jednom ženom koja je imala Korsakovljev sindrom, bila u kolicima i uopšte nije mogla da komunicira. Međutim, kad god bih došao kod nje sa dve debele knjige pesama i počeo da sviram i pevam, ona je znala bukvalno sve reči i pevala sa mnom, smejala se i ponašala potpuno normalno. Čim bi muzika prestala, nastavila bi da vegetira i ćuti. Radio sam na psihijatriji i sa jednim ubicom koji je ubijao medicinske sestre. Kada mi je rekao da ću raditi sa njim, rekao sam njegovom psihijatru Dr Džejmsu Telferu (James Telfer) da nema šanse, ali je on insistirao. Kad je doktor spomenuo da taj ubica voli muzičare, sećam se da sam pomislio – e sad si me usrećio. Na kraju sam prihvatio. To je bila grupna terapija i među pacijentima su bili i neki muzičari i jedan bivši premijer, što znači da svako može da završi na psihijatriji na par dana zbog stresa i ko zna čega. Ne volim da se junačim, pa sam tražio da bar smeste ubicu što dalje od mene, ali me je doktor uveravao da će sve biti u redu. Kada sam konačno ušao u prostoriju predviđenu za terapiju, odmah sam primetio jednog istetoviranog u čizmama, sa nogama na stolu. Pomislih – samo mi je ovo trebalo. Kaže taj tip da sviram šta hoću, izađe da puši i nije se više vraćao. Meni je laknulo kad je izašao. Kad se završila terapija, doktor mi kaže – bravo. Pitam ga ja – kako bravo, kad je ubica izašao čim sam počeo da sviram? Doktor će na to – „nije to taj. Ubica je gitarista koji je sedeo odmah do tebe i svirao s tobom sve vreme.“ Pri tome je odlično svirao! Kažem ja doktoru – kad ste mi već zagorčali dan, recite mi molim vas kako je ubio sve te medicinske sestre? Doktor će na to – žicom od gitare. Možeš misliti! Rekao mi je i da sam odlično odradio posao, jer je sa mnom proveo dva sata, a ostale terapeute i lekare ne želi ni da vidi. To su te dogodovštine s muzikoterapije. (smeh)
S obzirom da su Sidnej i Australija već dugo tvoja umetnička baza, šta te vezuje za tu zemlju i grad? Kako ti doživljavaš Australiju, koja je za većinu ljudi velika nepozanica i prilično egzotična i tajnovita zemlja?
Napraviću malu digresiju. Moja sestra i ja smo studirali u Londonu i nju vezuju samo ružne uspomene za taj grad, a mene sve najlepše. Dakle, vrlo je subjektivno šta ko misli o nekom gradu ili državi. Moj doživljaj Sidneja i Australije je jako lep. Za Sidnej i Australiju pre svega me vezuju mir i bezbednost, koji su do sada postojali, a videćemo kako će biti u budućnosti. Australija je i zemlja sa najvećim brojem etničkih zajednica na svetu. Na SBS-u se recimo emituje preko 64 jezika, ali znam da ima i više jezika i etničkih zajednica u Australiji. Takođe, meni se dopada i što je Australija uvek puna zelenila, a ima ljudi koji to ne vole. Zima je ovde kao proleće u Srbiji, tako da je generalno uvek zeleno. Vrućine leti umeju da budu naporne doduše, ali je klima u principu prijatna i ostala godišnja doba su umerena. Što se tiče standarda, Australija je četvrta na listi najbogatijih država sveta, naravno zahvaljujući velikim prirodnim resursima, koji se izvoze za Rusiju, Kinu i druge zemlje. Predivan je i sam Sidnej. Volim da sedim do prozora u avionu i gledam Sidnej i njegove prelepe brežuljke, plaže i zaliv kad slećemo. Australija je bila veoma dobra i za novopridošle stanovnike i u vreme kad sam ja došao, a čini mi se da je i sada. Trenutno baš radim na ciklusu vodiča za adaptiranje (settlement guide), koji je namenjen novim doseljenicima. To je jedan od mojih poslova. Baš sam juče prevodio nešto za te vodiče i setio se svog dolaska ovde. Došao sam 1991. kao turista, a onda 1992. na duže sa roditeljima i sestrom. Sećam se da smo razgovarali sa tadašnjim australijskim ambasadorom kada smo se spremali da dođemo i on nas je pitao gde bi mi išli. Rekli smo u Sidnej, a tadašnji ambasador je bio iz Melburna, tako da je bilo malo komično, pošto je čuven rivalitet između ova dva grada. Kasnije sam se i sam uverio u to kad sam nastupao sa triom St. Laurence u Melburnu 1995. Mi smo pre toga snimili reklamu za Heart Fondation, tako da je recimo moj lik u ogromnoj veličini bio na tramvajima širom Melburna. Povrh svega, slikali su me u jednom vrlo specifičnom blejzeru boje senfa, koji može da se prepozna iz aviona, tako da su me ljudi u Melburnu prepoznavali na ulici i često me pitali kako se osećam u Melburnu i bili vrlo gostoprimljivi. To je jedini grad gde sam doživeo da mi taksista nosi kofere u hotelsku sobu, a kad sam pitao zašto, rekao je da ne želi da mislimo mi iz Sidneja da nas ne vole u Melburnu. Australijanci su i inače jako srdačni i druželjubivi, što se još više može videti u malo manjim gradovima i unutrašnjosti. Meni je recimo koleginica koju sam vrlo površno poznavao dala ključeve svoje kuće u Gold Kostu (Gold Coast) kad sam išao tamo da ne bih morao da plaćam smeštaj. Australijanci su zaista vrlo gostoprimljivi.
Na čemu trenutno radiš?
Trenutno radim na nekoliko projekata. Između ostalog pripremam svoj drugi solistički CD. Mnoge kojima se dopao moj prethodni CD „Cello Therapy“, koji je bio koncipiran tako da je program za violončelo bio izabran tako da može da služi kao muzikoterapija, obradovaće se što će i ovaj novi CD verovatno imati sličan koncept. Priprema je još u toku, tako da još biram kompozicije i naziv za novi CD, ali bi takođe trebalo da bude „čeloterapija“ u prvom planu.
Piše: Ivana Nikolić Foto: Lična arhiva
