Home > LJUDSKA PRAVA > DIGITALIZACIJA I PITANJE NEJEDNAKOSTI U DRUŠTVU Imamo li pravo na izbor?

DIGITALIZACIJA I PITANJE NEJEDNAKOSTI U DRUŠTVU Imamo li pravo na izbor?

Savremeno društvo u procesu digitalizacije prepoznaje nejadnakost u odnosu na stepen ekonomskog i tehnološkog razvoja i nivoa digitalne transformacije. Činjenica je da postoje digitalne podele između država, ali i podele i nejednakosti unutrar država i regiona. Postoje podele i unutar pojedinih društvenih grupa, pa su neke demografske grupe digitalne, dok je kod drugih proces digitalnom opismenjavanja sporiji ili teško moguć.

Globalno gledano, u periodu proteklih nekoliko meseci trajanja pandemije korona virusa, javni i privatni sektori mobilisali su sve resurse za održivost potrebnih infrastruktunih sistema i digitalnih usluga i izdradnju novih. Potreba za stabilnim i efikasnim odgovorima na krizu ubrzala je i procese implementacija nacionalnih digitalnih agendi. Dakle, one države koje su bile usporene u ovom procesu, manjkom stručnih kadrova ili otporom javne administracije, morale su preko noći da svoja potencijalna rešenja insertuju u sistem e-uprave. Države čiji je napredak zavisio od infrastrukture verovatno su u izvesnoj meri zaostajale u brzim i efekasnim odgovorima potrebama stanovništva. Svedočimo da su usluge pokretane u roku od nekoliko sati ili dana kako bi se prevashodno vitalnim sektorima, ali i građanima pružili potrebni podaci i resursi. Tako su u Srbiji, na primer, za svega nekoliko dana, pročele da rade digitalne učionice, nešto što je pripremano tri godine.

Foto: Stefana Miladinović (Privatna arhiva)
Foto: Stefana Miladinović (Privatna arhiva)

Mere koje su do sada preduzimane u sprečavanju širenja visusa zasnivale su se na ograničavanju kontaka i samoizolaciji kao prvom merom prevencije, pri čemu su najranjivije kategorije stanovništva u pogledu Covid-19 bile starija populacija i osobe sa hroničnim bolestima. Vodeći se činjenicom da najstarije stanovništvou najvećoj meri nije ili je vrlo slabo informatički pismeno, bojazan po pitanju nejednakosti u ovim okolnostima je višestruka. Jasno je da su u prednosti bila razvijenija društva i društvene grupe, i stoga je opravdano postaviti prvo pitanje – da li je i u kojoj meri kriza uticala na smanjenje nejednakosti društvenih grupa u digitalnom svetu?

Socijalno fizičko distanciranje zamenio je digitalni prostor. U periodu krize načini održavanja porodičnih i društvenih veza oslonjeni su na elektronsku komunikaciju, a to je dovelo do ekspanzije aplikacija za komunikaciju, pored već razvijenih društvenih mreža i mobilnih komunikatora. Uslovi za rad, učenje i socijalizaciju je pristup internetu, koji je u globalnoj pandemijskoj krizi prozor u svet i u većini zemalja preduslov za život, od pristupa informacijama i zdravstvenoj zaštiti, preko dostupnosti i nabavke osnovnih životnih namirnica do profesionalnog angažovanja ili obrazovanja. Zato je i važno razmišljati o društvenoj nejednakosti u budućnosti koja je neminovno izmenjena u našim projekcijama. U kojoj meri je naše stanovništvo digitalno pismeno? Koji su to alatati dostupni za pojedine društvene grupe? Koliko su one obučene i ako nisu, ko može da ih obuči?

Kriza je uticala na svaki segment života i sve vitalne sisteme, počevši od zdravstva, sistema bezbednosti, prosvete i obrazovanja, sudstva, ekonomije i kretanja na svetskim tržištima, privrede, enegretike i transporta, do kulture i sporta. Odgovori nacionalnih sistema, ali i društvenih zajednica potvrdile su spremnost da se, usled okolnosti, prilagode savremenim načinima komunikacije i organizacije života. Uspostavljani su novi modeli brzih odgovora na određene zahteve uzrokovane krizom, u meri i na koji način koji zahteva analize, prvo na nacionalnim nivoima.

Kao preduslov za život tokom pandemije jeste pristup pravovremenim i tačnim informacijama. Države su za potrebe informisanja stanovništva povezane sa Covid-19 krizom uspostavljale nove portale sa potrebnim informacijama i otvorenim podacima, kao na primer mapiranje virusa. Pojedine države su uspostavile za neke kontroverzne mere kontrole kretanja stanovništva preko mobilnih uređaja, dok su druge kontrolu vršile koristeći organe javnog reda i mira. Da li su i u kojoj meri neka od suspendovanih prava bivala ugožena? Produbljuje se polemika gde je granica između bezbednosnih mera (suspenzije prava) i ugrožavanja ličnih prava.

Ova kriza je potvrdila potrebu za institucionalnom jakom državom. Postojanje i stabilnost vitalnih državnih sistema preduslov su za očuvanje bezbednosti njenih građana i ne mogu biti sistem izvan sistema. Ova kriza pokazala je i neophodnost jakih karika državnih aparata i privrednog sektora, naročito sektora inovacija i savremenih tehnologija, čiji rad države moraju da prate, pružaju podršku, procenjuju i nadograđuju održiva rešenja. U cilju efikasnije organizacije života i rada, a u skladu sa merama preduzetim od nacionalnih vlada, uvođena su različita rešenja u sistemima elektronskih uprava za stanovništvo i privredu (izdavanje neophodnih potvrda za kretanja, dozvola za poslovanja i slično).

Privreda je pretrpela ogroman udar, pojedini sektori su bili potpuno ili delimično pogođeni u pogledu obustave poslovanja, što je rezultiralo zatvaranje radih mesta i otpuštanje radnika. U najvećoj meri kompanije su uspevale da bez većih prekida da održe potpunu ili delimičnu efikasnost poslovanja, prilagođavanjem sistema rada. Savladavanje novih alata i uvođenje novih praksi i modela poslovanja mogu se odrediti kao pozitivne posledice krize, kao i šansa za prekvalifikacije ili ovladavanje novim veštinama i alatima putem internet kurseva i webinara. Prilagođavanje privrede u krizi dalo je i nove tehnološke inicijative koje omogućavaju realizaciju određenih procesa (poslova). Znamo li šta je od inovacionih rešenja zaživelo i šta ne znamo?

Kriza nas je primorala da ubrzano reagujemo i pronalazimo nova rešenja kao odgovore na mere. Smanjenje nejednakosti se ne postiže samo digitalnom tehnologijom već politikama i praksama koje prate njen razvoj i implementaciju. Otvorena su brojna pitanja koja postavljamo, od neizvesne globalne budućnosti do svakodnevnog života pojedinca.

Koliko će se njih vratiti na posao koji su izgubili? Koliko njih je savladalo neke nove veštine? Da li će struktura kompanija biti ista? Koliko će budućih studenata pohađati nastavu i polagati ispite preko interneta? Da li će im algoritmi biti profesori? Da li će se, tačnije kada će se ukinuti novčanice kao sredstvo plaćanja? Da li će vakcinacija biti obavezna?

Mi nismo i ne možemo biti stručnjaci u svemu, ali moramo, bez optora i straha, postavljati pitanja. Pitajmo se kakav život želimo da vodimo i šta nam ovaj uspon digitalnog doba može dobro doneti, a gde je naša crvena linija. I imamo li pravo na izbor? Verujem da su naše potrebe ono što treba da motiviše razvoj tehnologija, a ne da tehnologija oblikuje nas. Ja želim da imam pravo na izbor, a vi?

Autor: Stefana Miladinović

Možda vas i ovo interesuje
DIVAC FONDACIJA NASTAVLJA MISIJU Pomoć najugroženijima u Srbiji
PRAVDA SPORA ALI DOSTIŽNA Maltretirani supružnici Romi dobili spor protiv MUP-a Srbije
MINISTARSTVO KULTURE POMAŽE UMETNIKE Prijave na konkurs do 20. septembra
NAUČNA FANTASTIKA U SRBIJI Kako se ostvariti kao samostalni roditelj?

Odgovori