S obzirom na visok stepen nasilja i diskriminacije prema LGBTI zajednici u Srbiji, saradnja sa nadležnim državnim institucijama je veoma važna za ove ljude. Predstavnici LGBTI grupacije pohvaljuju rad policije i tužilaštava i očekuju još bolju saradnju. O zajedničkom radu na zaštiti ljudskih prava ove manjinske zajednice sa nadležnim službama za portal Sowa-media govorila je predsednica udruženja „Egal“ Vesna Zorić.
- Sa kojima institucijama LGBT zajednica sarađuje? Na koje sve načine?
Nama su, pre svega, važne one institucije koje, kao i mi, rade terenski i sa kojima možemo da budemo partneri kada je nekome potrebna pomoć, a to su policija, tužilaštvo i centri za socijalni rad. Sa njima smo u gotovo redovnoj komunikaciji i trudimo se da zajednički pružimo podršku, kada je to potrebno. Zajedno učimo – mi o procedurama, zakonima, propisima, oni o specifičnostima LGBTI zajednice, neuvredljivom rečniku, načinima na koje treba postupati sa LGBTI osobom da bi se, u takvim stresnim situacijama, osećala što je bolje moguće. To je dugotrajan proces, ali je važno. Pored toga, akreditovali smo kod Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu i program obuka za rad sa trans osobama u sistemu socijalne zaštite, tako da počinju treninzi, jer smo u svakodnevnom radu i kroz radionice koje smo održavali prepoznali da je to važno i da bi njima pomoglo u radu sa korisnicima.
- Kako tužilaštava reaguju na prijave, koliko traje u proseku istražni postupak? Može li se nasilje prijaviti direktno tužilaštvu?
Moram da kažem da se, kao i kod svih ostalih institucija, često radi o tome kod koga stigne predmet. Uglavnom se postupa vrlo profesionalno i to pozdravljamo. Dokazivanje i gonjenje zločina iz mržnje je ponekad nezgodno, iz perspektive tužilaštva, jer je potrebno dokazati nameru, što nije uvek moguće. Sa druge strane, kao što je to skoro bio slučaj sa jednim našim korisnikom, kada mu je dostavljen predmet i kada je sa advokatom otišao na razgovor, tužilac je rekao da neće ni da postavi pitanje o seksualnoj orijentaciji, jer je iz samog opisa napada namera počinioca bila veoma jasna. A to i jeste suština zločina iz mržnje – krivično delo se vrši sa motivom mržnje prema nekoj osobi ili grupi lica, zbog stvarnog ili pretpostavljenog ličnog svojstva. Prosto rečeno, ako je neko nekoga tukao i bile su izgovorene uvredljive i pogrdne reči na račun seksualne orijentacije i/ili rodnog identiteta, to jeste zločin iz mržnje, bez obzira da li osoba koja je pretrpelja nasilje pripada LGBTI zajednici ili ne. Važno je da se naglasi da je motiv mržnje samo otežavajuća okolnost pri odmeravanju kazne za neko krivično delo, a ne i krivično delo samo po sebi. Zbog toga je važno da se dokaže motiv. Trajanje postupaka varira, kao i svih postupaka koji se vode u Srbiji. Imali smo skoro primer „ljubičaste torbice“, gde je tužilaštvo reagovalo veoma brzo, a imamo i predmete koji traju godinama i za koje je pitanje da li će doživeti bilo kakav sudski epilog. Da, ukoliko je neko imao iskustvo nekog oblika nasilja ili pretnji nasiljem, može da ode direktno u osnovno javno tužilaštvo i da prijavi slučaj, jer, u svakom slučaju, bilo da se prvo ode u policiju, predmet odmah dolazi dežurnim javnim tužiocima, koji procenjuju da li ima ili nema elemenata krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti i određuju koje će da budu dalje istražne radnje.
- Kako reaguje sudstvo na tužbe?
Sudski sistem u Srbiji je prilično masivan i spor i tako je i sa predmetima koji se tiču LGBTI zajednice. Veoma važnu ulogu imaju tužioci, jer su oni ti koji predaju optužni akt u kome se nalazi celokupan predmet, uključujući i motiv.
- Da li institucije pokazuju volju da se problemi LGBT zajednice u Srbiji zaista rešavaju?
Naše iskustvo je pokazalo da institucije imaju sluha, kada im se na pravi način priđe i objasni situacija. Istina je da je to bio dugotrajan proces i da se gradilo. Zahvaljujući pismismima podrške Narodne skupštine i mnogih ministarstava i nezavisnih tela, kao i međunarodne zajednice, Grad Beograd je prepoznao potrebe LGBTI zajednice i dodelilo na korišćenje prostor za otvaranje prvog Drop-in centra za LGBTI osobe. To je bio veliki korak da institucije prepoznaju da postojimo i šta nam je važno. Pored rada institucija koje rade „terenski“ u kontaktu sa korisnicima, važno je da se specifična pitanja LGBTI zajednice prepoznaju i na drugim nivoima, jer je potrebno promeniti i unaprediti procedure kako bi institucije mogle da funkcionišu u okviru svojih nadležnosti. To su dugotrajni procesi, ali stvari se pomeraju sa mrtve tačke. Važno je stalno ponavljati, razgovarati, skretati pažnju, pojašnjavati, edukovati.
- Opišite postupak prijave nasilja, koje sve procedure mora da prođe osoba koja prijavljuje nasilje?
Možda je malo kompleksno dati neku proceduru koja važi uvek i za sve slučajeve, jer tu ima dosta pojedinosti. Ali, pre svega, ako imate telesne povrede, javite se dežurnoj zdravstvenoj ustanovi, urgentnom centru, domu zdravlja i slično. Primarno, oni će se pobrinuti o vašem zdravlju. Dodatno, konstatovaće povrede i trebalo bi da imaju i dežurnog policijskog službenika da uzme izjavu ili uputi u procedure. Onda možete da odete u policijsku stanicu koja se nalazi na teritoriji opštine na kojoj se nasilje dogodilo i da tražite da razgovarate sa policijskim službenikom/com. Sastaviće službenu belešku i postavljaće pitanje tipa, gde se desio napad, kako, pitaće vas da opišete osobu i sve pojedinosti u vezi sa napadom ili pretnjama, postaviće pitanje o eventualnim svedocima i slično. Devojke i žene mogu da traže da razgovaraju sa službenicama, u delikatnijim slučajevima. Službena beleška, sastavljena nakon razgovora, će vam biti data da je pročitate. Ukoliko niste u mogućnosti, moraju da vam je pročitaju glasno i razgovetno, pre nego što potpišete, ako ste saglasni sa svim što je tu navedeno. Važno je da uzmete kopiju službene beleške, na to imate pravo i može da bude važno u daljem postupanju. Time se smatra da je slučaj prijavljen i ide dalje u proceduru. Slično možete da učinite i kod dežurnih tužilaca osnovnih tužilaštava.
