Otkako su nas pre par godina čak i tradicionalno uzdržani i hladni Britanci putem svoje štampe okarakterisali kao “neotkriveni dragulj Balkana” gde gosti mogu da očekuju “epsko gostoprimstvo uz mnoštvo rakije”, ugled koji u svetu imamo kao dobri i predani domaćini još više je učvršćen.
A gostoprimstvo našeg naroda po kojem smo nadaleko poznati vodi poreklo iz pradavnih vremena kada se verovalo da je nepoznati gost nekakvo božansko biće, duh umrlog pretka ili kakav god duh sa natprirodnom snagom. Srbi su zbog toga nepoznate osobe, a pre svega putnike namernike, dočekivali sa velikim počastima i gostili što su bolje mogli, sve u cilju da se ne zamere gostu koji bi im se zbog lošeg gostoprimstva kasnije mogao osvetiti.
U nesigurna vremena ratova, ropstva i hajdukovanja, gošćenje putnika namernika se vršilo iz straha, koji se kasnije postepeno pretvarao u milosrđe: ako je neko gladan – nahrani ga, ako ga gone – sakrij ga, ako je povređen – previj ga. Ukazivala se pomoć svakom slabom, bolesnom ili progonjenom, bez pitanja ko je, šta je i odakle. Naši stari su govorili: “sevap je” ili “Bog će ti platiti za to”.
Simbol gostoprimstva kod Srba predstavljaju so i hleb jer se znalo da i najsiromašniji ove namirnice uvek imaju u kući, pa se do danas zadržao običaj da se gosti dočekuju prvo ovim posluženjem, a tek posle onim “što je bog dao, a domaćin spremio”.
Znak gostoprimstva je, u starija vremena, bila i otvorena kapija. Običaj je bio da se kada domaćin ili muškarci iz te kuće odu u rat, kapija ostavi otvorna sve dok se oni ne vrate, jer to pokazuje nadu u njihov povratak, ali i da je svaki putnik namernik dobrodošao u toj kući.
Sa dolaskom sigurnijih vremena, običaj gostoprimstva se nije izgubio, ali je poprimio različite oblike u zavisnosti od kraja. Danas postoji običaj da se kaže kada u kuću dođe neki redak gost ili neko ko dugo nije posećivao tu kuću: “daj malo sitne proje da pospemo retkog gosta” ili “daj sekiru da zasečem prag, da se zna kada nam je ovaj gost došao u kuću”.
U srpskoj tradiciji gostoprimstvo se ukazuje i nezvanom gostu, ma bio on prosjak, slepac, siromah. Građa Rečnika SANU pokazuje da u srpskoj tradicionalnoj kulturi, u društvenoj i porodičnoj sferi posebno mesto zauzimaju pojmovi gost i gostoprimstvo. Pružanje gostoprimstva je važno društveno i komunikativno ponašanje kako za pojedinca, domaćina porodice, tako i za članove njegove porodice, objavila je “Politika”. Važno mesto ovih pojmova potvrđuje veliki broj reči kojima se iskazuju različiti vidovi realizacije njihovog sadržaja, kao i različite situacije u kojima se dočekuju, čašćavaju i ispraćaju gosti.
Pored same reči gost i gostoprimstvo u Rečniku su navedene i definisane i druge reči i sintagme iz ovog pojmovnog polja, kao što su: gozba, gostiti, gostoljublje; zvanica, milogost, zvanik, polaznik, položajnik, pozvanik, brguljar, dočekanik, dolibaša, gibaničar, izvanjac, musafir; veliki gost, mali gost, stidni gost; nezvanu gostu mjesto za vratima, nijesam ga pogačom zvao; (Neko) drži (ima, vodi) otvorenu kuću; Gost u kuću, Bog u kuću i dr.
Osnovno značenja lekseme gost „osoba koja je u poseti kod nekoga u kući; osoba pozvana na svečanost (prijem, obed i sl.), zvanica“, ukazuje na važne elemente koje prate sam čin gostovanja i gostoprimstva sa uobičajenim postupcima. Tako se po srpskoj tradiciji: “gost poziva”, “gost se prima”, “gost se dočekuje” i “gost se ispraća”.
Gosta, kao posetioca u kući, domaćin obično poziva, na što upućuje reč zvanica sa značenjem „osoba pozvana na neku svečanost, pozvani gost“. Na širem kulturnom planu leksema zvanica pokazuje da se gosti zvanično, pa i ritualno pozivaju povodom određenih porodičnih događaja (slava, svadba, krštenje i sl.) kako bi zajedno s domaćinom proslavili radostan događaj uz obilje hrane i pića, što je često praćeno i muzikom. Pozivaju se članovi šire porodice, rođaci, kumovi, prijatelji, komšije, kolege.
Pozvani gosti su zvani gosti. Oni mogu biti ’važni’ ili ’manje važni’. U svadbenom ceremonijalu svekar i svekrva su veliki gosti kada posećuju isprošenu devojku. Članovi druge mladoženjine rodbine (obično žene i deca) su mali gosti. Izraz stidni gost označava “važnijeg gosta kojega treba dočekati sa naročitom pažnjom, da se domaćin ne osramoti i ne postidi”, što predstavlja veliku društvenu i porodičnu obavezu za domaćina, dok se rečju milogost “mio, drag gost” ističe lični, pre svega prijatan emotivni odnos domaćina prema gostu.
Pojam “zvanog gosta”, kako pokazuje Rečnik SANU, različito se imenuje u zavisnosti od toga na koji svečani ceremonijal se poziva: zvanik „onaj koji je pozvan na neku svečanost (prijem, obed, svadbu, slavu), pozvani gost“; zvanac „onaj koji se redovno poziva na porodična veselja, svečanost, redovan gost“, što se iskazuje i drugim ređe upotrebljenim rečima, sinonimima: gošćenik i gostjanin; dolibaša je „najugledniji gost na gozbi, izabrani starešina gozbe ili narodne svečanosti, uzvanik“, dok reč kornjača označava „svata koji razveseljava druge svatove i goste na svadbi a obučen je tako da podseća na kornjaču“. Ritualni gost je polaznik, položajnik „gost koji prvi dođe u kuću da čestita Božić“; jabučar je „onaj koji u ime mladoženje ide u prosidbu, prosilac; gost na veridbi“; kolačar je „gost s kojim domaćin lomi, seče slavski kolač“, a brguljar je „gost na brgulji (mala seoska svetkovina)“. Gost koji se rado, pa i ceremonijalno dočekuje u narodnom govoru označava se rečju dočekanik „onaj koga dočekuju, gost na svadbi“.
Nezvani gost je „nepozvan gost ili osoba koja iznenada ili uzgred poseti nekoga“. U starije vreme to je mogao biti putnik namernik, koji se nazivao i izvanjac „onaj koji je došao sa strane, tuđin, stranac, gost“ ili iznenadnik „gost koji iznenada, neočekivano dođe“. ’Nepozvan gost’ je obično i nepoželjan, pa gibaničar označava ’onoga koji se rado nameće kao gost i gosti na tuđ račun’ a jurnek je „onaj koji se utrpava među ugledne goste“, dok je nesrećnik „onaj (gost) koji svojim postupcima, ponašanjem i sl. pravi, izaziva nevolje, nezgode (sebi i drugima), zlosrećnik, nevoljnik“.
Nepoštovanje društveno-kulturnog obrasca u sferi gostovanja iskazuje se izrazom: “Nezvanu gostu mjesto za vratima” u značenju „onaj koji nepozvan dođe u nečiji dom ne može zahtevati da bude srdačno, bogato ugošćen“. Neprijatan, neželjeni odnos između gosta i domaćina iskazuje se izrazom: Nijesam ga pogačom zvao kao opravdanje domaćina za to što gost nije zadovoljan dočekom. U nekim našim krajevima se kaže: U bogata na glas, a u siromaha na čast, izreka u kojoj je sačuvano narodno iskustvo o škrtosti bogataša i darežljivosti siromaha koji su po pravilu uvek dobri, gostoprimljivi domaćini.
U srpskoj tradiciji gostoprimstvo se ukazuje i nezvanom gostu, ma bio on prosjak, slepac, siromah, jer se verovalo da se time udovoljava višim, božjim načelima, što potvrđuje i narodna poslovica: Gost u kuću, Bog u kuću. Domaćinova spremnost i volja da primi goste iskazuje se izrazom: Širom otvoriti vrata nekome, a za posebnu gostoljubivost domaćina kaže se da: Drži (ima, vodi) otvorenu kuću.
Za situaciju kada je gost zadovoljan gostoprimstvom, kada ga domaćin svojim ugađanjem potpuno opusti i raskomoti, kaže se: osećati se kao kod svoje kuće. Zahvalnost na gostoprimstvu iskazuje se rečima: Slava Bogu, hvala domaćinu. U narodnom govoru uobičajen je bio i pozdrav pri ispraćanju gosta: Ajde sa srećom i oprosti. S Bogom pošao, opet nam došao, kojim se iskazuje želja za srećan put, za ponovno viđenje, ali i domaćinovo izvinjenje za eventualni propust u gostoprimstvu.
U Srbiji i danas važi izreka poznata još iz davnina – “Gost je svetinja!” Zbog toga, ovde su svi uvek dobrodošli! Neka narodna verovanja kažu da je svaki gost koji se nađe na vašem pragu, bio on prijatelj ili potpuni stranac – ili đavo ili umrli predak. U svakom slučaju, potrebno je pružiti mu što bolje gostoprimstvo da se ne uvredi ili naljuti.
Većina stranaca iznenadi se kada naiđe na takvo gostoprimstvo, topao i srdačan doček i prisnost iznad uobičajne u drugim krajevima Evrope, a koja je ovde deo svakodnevice. Ljudi koji se na ulicu ljube ne jednom, nego tri puta, naizmenično u obraze, nisu susreli najboljeg prijatelja ili bliskog rođaka. To su često samo poznanici kojima je drago što se ponovo vide!
