Jedan su od retkih hip-hop bendova koje je odlikovala zvanična crkva, među retkima su i po tome što pevaju o nacionalnim interesima („Dogodine u Prizrenu“ i „Sviće zora“), a ujedno pripadaju grupi umetnika koja je zbog angažovanog odnosa prema svom političkom i socijalnom okruženju nepoželjna u meanstream elektonskim i internet medijima, ali i u susednim državama.
O ljudskim i nacionalnim pravima, angažovanoj umetnosti i cenzuri, kodeksu časti, srpskoj tradiciji i značenju pojma Srbin za portal Sowa-media govori Feđa Dimović, član grupe „Beogradski sindikat„.
- Svedoci smo nebrojenih kršenja ljudskih prava širom planete, uključujući i Srbiju, a sve te zloupotrebe se “politički korektno”, eufemistički uvijaju u oblandu “demokratije”. Kako u takvoj situaciji pomiriti političko i filosofsko poimanje ljudskih prava i šta su ljudska prava danas zapravo?
Ljudska prava bi trebalo da su univerzalne vrednosti civilizacije koje pripadaju svakom pojedincu na planeti. Njihova zaštita mora biti jednaka za sve, ali smo danas svedoci da se ta zaštita vrši selektivno. Trenuto vidimo da se ni jedna organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava nije oglasila po pitanju flagrantog kršenja prava građana u Crnoj Gori na slobodu veroispovesti, kulture, prava na iznošenje slobodnog mišljanja, okupljanja, itd. Sasvim je jasno da je pitanje ljudskih prava danas potpuno ispolitizovano i koristi se kao sredstvo kontrole i pritiska. Da bismo izbegli politizaciju ljudskih prava, koja vodi u njihovu krajnju negaciju, moramo da shvatimo da ne sme biti kompromisa oko njihove zaštite. Svaki put kada se pristane na kršenje ljudskih prava nekog naroda ili pojedinca zbog njegove vere, nacije ili političkog opredeljenja, faktički se daje saglasnost za uvođenje diktature i predstavlja koren budućeg zločina.
- S obzirom na interese kojima se vode mediji i socijalne platforme, koliko je danas u svetu ali i u Srbiji moguće i na koji način ostvariti pravo na slobodu mišljenja i govora, koje je jedno od univerzalnih ljudskih prava? Da li je po tom pitanju umetnicima lakše da iskažu ono što misle i osećaju?
Paradoks je da danas ima sve više medija, a sve manje slobode govora. Mediji su danas podeljeni na suprotstavljene tabore, koji a priori kritikuju sve što uradi druga strana, a bezrezervno podržavaju svoje istomišljenike. U toj blokovskoj podeli nema mesta za “nesvrstane”. Umetnik ima prostor da prezentuje svoje delo samo ako njime ne remeti nametnuti poredak i sistem vrednosti, ako ne postavlja pitanja radi utvrđivanja istine. Zbog toga se danas umetnost uglavnom svela na zabavu, što se i otvoreno propagira. Angažovana umetnost se nipodaštava i karakteriše kao “smaranje”. Dozvoljeno je da drmate kavez sve dok to radite u nekom mračnom podrumu, daleko od očiju šire javnost.
- Beogradski sindikat je imao problema i sa pravom na slobodu govora (cenzura na internetu), ali i sa pravom na slobodu kretanja (Crna Gora)? Šta je razlog i kako se nosite sa tim?
Ranijih godina smo uglavnom bili meta cenzure na televiziji i to zbog kritike unutrašnje društveno-političke situacije. Čak se dešavalo da radi održavanja privida demokratije i slobode medija neke TV stanice puste naš spot i time se pohvale: “Evo i mi puštamo Sindikat”. Bili smo omiljeno zabranjeno voće post-petooktobarske Srbije, u kojoj smo bili viđeni kao dobri momci iz grada, pa su nas slušali čak i urbani građanisti i praštali nam naše povremene “nacionalističke ispade”. Međutim, mi smo vremenom počeli da dublje analiziramo svetsku geopolitičku situaciju, da kritikujemo ne samo domaći režim, već i globalni sistem koji taj režim kontroliše. Počeli smo da se bunimo protiv kolonijalne uprave koja je uspostavljena u Srbiji i da ljudima ukazujemo na njene mehanizme. U tom trenutku su nam se zatvorila i ona vrata koja su nam ranije bila odškrinuta. Glavni udar cenzure, koji se pretvorio i u otvoreno ugrožavanje naših sloboda koje ste spomenuli, došao je u trenutku kada smo digli glas protiv kršenja ljudskih prava našeg naroda na Kosovu i Metohiji i u Crnoj Gori. To je upravo najveći paradoks i klasičan primer politizacije ljudskih prava.
- Da li su nacionalna prava ljudska prava? Zašto?
Svakako da jesu, budući da je čovek društveno biće koji nastoji da živi u zajednici. Pogotovo je taj život mnogo smisleniji ako je to zajednica ljudi iste nacije, koja podrazumeva zajednički jezik, istoriju, religiju, kulturu, običaje itd. Ta prava su ono što nas izdvaja od ostalih naroda, pa je to preduslov i za dalji razvoj individue. Danas smo svedoci da su upravo nacionalna prava čoveka najugroženija jer globalizacija podrazumeva stvaranje nadnacionalnog društva u kome svi moraju biti isti.
- U kojem smislu poimate slobodu kao individualnu, a u kojem kao nacionalnu kategoriju?
Posmatram ove kategorije kao sistem spojenih sudova. Po meni pojedinac ne može nikako biti slobodan ukoliko je njegova zemlja pod okupacijom. Čovek ne može biti srećan i slobodan ukoliko su oko njega svi drugi nesrećni i porobljeni.
- Srbija ima bogatu istoriju i tradiciju koje su decenijama zapostavljane, pa danas imamo generacije koje žive u njoj a malo znaju o svojoj zemlji. Šta bi po vama bilo ono najbitnije, što bi svaki građanin ove zemlje trebalo da zna o istoriji Srbije?
Pre svega da je naš nacionalni identitet utemeljen na kosovskom zavetu, koji nije nikakvo slavljenje izgubljene bitke – kao što to kažu zlonamerni. On predstavlja naše nepristajanje na predaju i poniženje pred mnogo moćnijim neprijateljem, koje se u kosovkom mitu opisuje kao opredeljenje za nebesko carstvo. Ta kosovka etika je inspirisala i usmerevala ovaj narod u mnogim istorijskim događajima. Može se primeniti i u svakodnevnim situacijama kao jedan kodeks časti koji nas obavezuje da budemo dobri i pošteni ljudi. Toga se nikako ne smemo odreći.
- BS otvoreno govori o nacionalnim temama – Kosovo i Metohija, zaštita ljudskih prava Srba u Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Da li je to vrsta pobune neophodna u situaciji u kojoj se nalazi Srbija ili vaša politička poruka?
Mi nikada nismo seli i sastavili određen politički program ili ideologiju po kojoj ćemo se upravljati u našem delovanju. BS je grupa prijatelja koji imaju svoja mišljanja, koja se često i razlikuju, ali nam je zajedničko da se uvek tudimo da budemo na strani istine. Kako je istina da su Srbi danas jedini narod u Evropi koji nema pravo na zaštitu ljudskih prava, potpuno je prirodno da dignemo glas protiv ove nepravde. Mi danas živimo u svetu u kome je najveća pobuna ako kažete istinu, bez obzira na posledice.
- Gde se danas nalazi Srbija i šta danas znači biti Srbin?
Srbija je danas tamo gde je uvek bila – na raskršću svetova, čiji sukobi odsudno utiču na naše prilike. Srbi su još u Austrougarskom carstvu neosnovano obeleženi kao “remetilački faktor”, zato što smo bili smetnja njihovoj dominaciji na Balkanu i germanskoj ekspanziji na Bliski istok. Danas su se globalni igrači promenili, ali je ta etiketa opstala, pogotovo što Zapad na nas gleda kao na produženu ruku Rusije. Po meni je danas biti Srbin stvar opredeljenja za istinu. Da citiram Dragoša Kalajića: “Ako hoćete da budete istinski Srbi – morate znati da to veoma skupo košta a ništa ne donosi, izuzev muka, patnji i stradanja. Vaš izbor mora biti slobodan od svake brige za ishod. Jednako morate biti slobodni od žudnje za pobedom, kao i od straha spram poraza”.
Autor: Biljana Živančević
