Tekst preuzet sa: Udruženje novinara Srbije
Festival sećanja u Subotici pokazao je da kultura opstaje kroz one koji su decenijama bili nevidljivi. Festival sećanja, održan 17. i 18. oktobra u Art bioskopu „Aleksandar Lifka“, bio je sećanje koje nije pasivno, već živo, angažovano i glasno.
Sandra Iršević, novinarka, teoretičarka medija, digitalna umetnica i doktorantkinja, godinama se bavi vraćanjem glasa ženama koje su dale veliki doprinos kulturi, privredi, obrazovanju i medicini. Kao Bunjevka-Crnogorka, odrastala je sa pričama koje nisu stizale do udžbenika, a jezik sa posebnim ritmom, običaji kroz porodicu, žene kao stub zajednice.
„Bunjevke su oduvek bile prisutne u svakodnevici, u običajima, u jeziku, ali nisu zauzimale mesto u zvaničnim narativima. Upravo to je bila početna tačka mog umetničkog istraživanja. U jednom trenutku sam shvatila da sam i sama deo te priče, ne samo kao posmatrač, već kao neko ko ima odgovornost da je prenese dalje“, rekla je Iršević.
Predstavljanju rada prisustvovala je članica Uprave UNS-a Aleksandra Orlić.
Tri filma, tri žene, jedna misija
Na festivalu je predstavila tri dokumentarna filma koja čine okosnicu njenog doktorata: „Skulpture koje su oživele“ (2025), „Slikarka Angelina Mačković (1883–1966)“ (2024) i „Mara Đorđević Malagurska (1894–1971)“ (2021). To nisu obični dokumentarci – to su arhivi sećanja i mostovi prema budućnosti.
Film o Angelini Mačković prati život umetnice koja je kroz slikarstvo čuvala identitet Bunjevaca. Film o Mari Đorđević Malagurskoj osvetljava ženu intelektualku koja je uticala na obrazovanje i kulturu. Najnoviji rad povezuje mitološke ženske figure sa savremenim pitanjima identiteta.
„Film ima sposobnost da oživi prošlost na način koji je blizak savremenom čoveku. Kada govorim o Bunjevkama, ne govorim o prošlosti kao o muzeju, već o živom nasleđu“, objašnjava Sandra.
Njen rad živi i na sajtu bunjevke.ecofeminizam.com, digitalnom prostoru kulture sećanja sa fotografijama, video materijalom, arhivskom građom i teorijskim tekstovima. To nije statičan arhiv, već prostor koji raste i poziva zajednicu da učestvuje.
Drugog dana festivala Sandra je održala master-klas „Kultura sećanja – Ekofeminizam i Bunjevke“, gde je postalo jasno da njen rad nije akademsko teoretisanje.
„Za mene je ekofeminizam borba za ljudska prava“, rekla je i dodala da je „bunjevačka kultura kroz vekove opstajala zahvaljujući ženskoj solidarnosti i svakodnevnim praksama žena. Te prakse nisu bile samo kulturne, već i ekološke. One su čuvale zajednicu, zemlju i jezik“.
U njenom istraživanju, Bunjevke nisu samo čuvari tradicije, već aktivne stvaraoce prostora, kulturnog, ekološkog, društvenog. Činile su to bez formalnog priznanja, kroz svakodnevicu koja je bila politički čin.
„Kada radim sa starim fotografijama i sećanjima, zapravo razgovaram sa ženama koje više nisu među nama, ali čiji su životi utkali temelje zajednice“, kaže Sandra.
Kako dodaje, digitalni prostor i film omogućavaju joj da taj razgovor otvori za mlađe generacije.
Ne nostalgija, već borba
Festival sećanja, čiji je program prvog dana uključivao polaganje venaca na bistu Aleksandra Lifke, izložbu karikatura „Monolit“ Darka Kovačevića, predavanje Aleksandra Erdeljanovića o prvim srpskim filmovima i projekciju dokumentarca „Glumčina“ o Zoranu Radmiloviću, nije bio nostalgičan događaj. Bio je, kako je Sandra rekla, borba za sadašnjost i budućnost.
„Kultura sećanja nije pasivan čin. To je aktivna briga za zajednicu, to je čin ljubavi i otpora. Kada se sećamo Bunjevki, ne činimo to iz nostalgije, već iz potrebe da razumemo ko smo danas“, rekla je Iršević.
Njen cilj je jasan – vratiti ženski glas u kulturnu istoriju.
„Bunjevke su kroz svoju svakodnevicu, kroz umetnost, kroz obrazovanje očuvale identitet zajednice. Moj projekat je pokušaj da taj rad postane vidljiv“, zaljučila je ona.
