U drugoj polovini 19. veka ugledni Prizrenci i imućni trgovci odlučili su da pored male crkve Svetog Đorđa u centru Prizrena, koja je zadužbina porodice Runović iz 15. veka, podignu veću crkvu, odnosno Saborni hram. Da bi tu svoju zamisao mogli da ostvare bilo je potrebno od turskih vlasti izdejstvovati carski ferman što nije bilo nimalo lako i on je dobijen tek nakon 25 godina.
Novoj crkvi Svetog Đorđa temelj je položen na Svetog Iliju 20.jula 1856. godine. Dalje zidanje je išlo veoma sporo jer je veliki deo novca morao da se troši na kupovinu imanja u okolini crkve. Blizu 500 srpskih trgovaca davalo je po 10 – 50 turskih lira. Glavni majstor crkve bio je iz Debra. Prizrenci su merili kolika treba da bude crkva ne aršinom već konopcem. Dima Kamparela, prizrenski papudžija je prilikom tog merenja uzviknuo : Pušti, pušti duže taj konop, narod nek je živ, u ime Božije će gu napravimo.“ Tako je i bilo. Crkva je dužine 30, širine 19, 90 i visine 13,80 metara. Međutim, uskoro su prilozi bili potrošeni jer je dosta novaca bilo utrošeno kupovinom okolnog zemljišta, tako da se sa radovima stalo.
Autor: BLAGO Fund, Inc. – link
Tadašnji ruski konzul u Prizrenu Evgenije Timajev, videvši kako se Srbi muče sa izgradnjom crkve, tražio je od ruske carice Marije Aleksandrovne novac za završetak crkve. Međutim Prizrenci su sa zahvalnošću tu pomoć odbili kazavši da će oni sami da naprave svoju crkvu. Na taj način su želeli da budu dostojni svojih predaka. Tako se nastavilo sa gradnjom. Međutim političke prilike za Srbe su bile vioma loše u narednom peridu. Godine 1878. osnovana je Prizrenska liga, a Ljumani, šiptarsko pleme iz okoline Prizrena je neprestano pljačkalo srpske kuće a česta su bila i ubistva. Narod je živeo utučeno, u mukama i nevoljama.
Foto: Sowa media
U to vreme dva profesora Prizrenske bogoslovije (1871), Petar Kostić i Đorđe Kamparelić rodom iz Prizrena, došli su na ideju da se osnuje humanitarno društvo Sveti Sava, u okviru koga bi se prikupljali prilozi za škole, crkve i srpski živalj. Ponovo su Prizrenci jedni drugima pomogli. Članovi ovog društva, utemeljivači i dobrotvori su svakog meseca bili dužni da daju određenu sumu novca. Na dan Svetog Save,1880. godine u Bogosloviji, ovo društvo je zvnično počelo sa radom. U to vreme u Prizrenu se nalazio novi ruski konzul Ivan Stepanovič Jastrebov koji je odmah na toj svečanosti dao svoj prilog, kao i veliki dobrotvor našeg naroda, Prizrenac Sima Igumanov, osnivač Bogoslovije. Ovo društvo je izvršilo svoj glavni zadatak, pomoglo je da se dovrši Saborni hram Svetog Đorđa. Crkva je bila završena i osveštana 14.oktobra 1887 godine. Ikonostas je izradio Kuzman Frčkovski rodom iz Galičnika. Po veličini ova crkva je bila najveća i najlepša Saborna crkva u to vreme u Staroj Srbiji.
Nažalost, srpske crkve su u tom periodu bile dugo neme, tako da je zvonara podignuta tek 1903. godine. Poveće zvono poslala je dobrotvorka gospođa Naka, udovica pokojnog trgovca Nikole Spasića iz Beograda, za pokoj njegove duše. 6.maja 1903. godine na službi u prepunoj crkvi, uz radost i suze prisutnih vernika prvi put su zazvonila zvona Cvetoga Đorđa.
Prizren je oslobođen od Turaka 12.oktobra 1912.godine. Međutim tri godine kasnije srpska vlada i vrhovna komanda sa kraljem Petrom I Karađorđevićem, dolazi u Prizren. Sa njima je i mladi regent Aleksandar. Bili su smešteni u Bogosloviju, a vojska i izbeglice u dvorištu crkve Svetog Đorđa. Tu će se 28. novembra 1915.godine održati poslednje bogosluženje i pričest pred albansku golgotu. Odavde su Kralj, Vlada i Vrhovna komanda na čelu sa Radomirom Putnikom, krenuli na put neizvesnosti i nesigurnosti. Propoved tadašnjeg mitropolita Vićentija bila je i njegova poslednja. Odmah nakon odlaska srpske vojske Bugari ulaze u Prizren koga su poharali i opustošili, 7000 Srba je ubijeno,uglavnom žena i dece, jer je veliki broj muškaraca otišao dobrovonjno sa srpskom vojskom. Mitropolit Vićentije je takođe bio ubijen.Prizren je ponovo zavijen u crno, a njegov Saborni hram je ostao pust.
Foto: Sowa media
Pored samog hrama nalazi se Vladičanski dvor. U njemu su živeli svi Mitropoliti i Episkopi Raško – prizrenski. U njemu je živeo i blaženopočivši Patrijarh Pavle kada je bio Episkop Raško – prizrenski. U vreme pre bombardovanja, crkva Svetog Đorđa je bila glavno mesto okupljanja svih Srba. U njemu su se krstili svi Prizrenci, tu su se praznovali najlepši Božići, Vaskrsi, Vrbice i slava hrama. Tu se venčavalo ali i odlazilo na večni počinak. On je ostao netaknut, onakav kakvim su ga nama u amanet ostavili naši preci. U njemu je bio jedan od najlepših ikonostasa na KiM. Međutim 17. marta 2004. Godine, u pogromu, spanjen je zajedno sa ostalim svesvetinjama u Prizrenu. Istorija se ponovila.
Аутор: Pudelek – Сопствено дело, link
Danas je, zahvaljujući donacijama, ponovo obnovljen, kao i mala crkva Svetog Đorđa iz 15. veka koja je ostala u dvorištu Hrama, i Vladičanski dvor u kome je Vladika Teodosije. Starešina crkve je otac Jovan Radić. Svake nedelje se u hramu služi Liturgija na kojoj pevaju učenici Prizrenske bogoslovije i malobrojni Srbi se uvek okupljaju u njemu.
Kakvo god da je vreme Svetinje se obnavljaju, traju i praštaju, nama ljudima za sve ono što nismo ili blagosiljaju za ono što jesmo učinili. Na nama je da pamtimo, opominjemo, trudimo se, molimo i trajemo. Svetinja će biti i bez nas ali pitanje je kako ćemo mi bez njih pred Gospoda.
Srećna ti slava Hrame moj.
Autor: Radmila Knežević, književnica
