Više od jednog i po veka žene se širom planete Zemlje bore za svoja ljudska prava. U međuvremenu, za ista ta prava najvećim delom izborili su se robovi, stanovnici kolonija, manjinske grupe, deca… Samo žene ni dan danas nisu.
Zbog toga možda ne zvuči toliko paradoksalno, ali je svakako licemerno, što ceo savremeni svet koji sebe smatra civilizovanim i naprednim, kada su u pitanju ženska ljudska prava obeležava dva datuma. Prvi je 8. mart – Međunarodni dan žena, kao borbu za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost između žena i muškaraca, i 25. novembar – Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.
Borba za ženska prava počela je sredinom 19. veka, tačnije 8. marta 1857. godine kada su žene zaposlene u industriji odeće i tekstila demonstrirale u Njujorku zbog loših radnih uslova, niskih plata i radnog vremena od 10-12 sati.
Okidač za demonstracije u Njujorku bio je požar u fabrici tekstila u kojem je poginulo više od sto žena koje su, prema tvrdnjama, bile zadržane unutar fabrike da ne bi mogle da štrajkuju sa drugim radnicima. Demonstracije je rasterala policija, a tekstilne radnice su dva meseca kasnije osnovale sindikat. I borba se nastavila.
Narednih godina usledili su novi protesti za ženska prava, a jedan od većih i sa socijalno svesnijim zahtevima održan je početkom 20. veka, tačnije 1908. godine, takođe u Njujorku. Tada je 15.000 žena marširalo kroz grad tražeći kraće radno vreme, bolje plate i pravo glasa na izborima.
Godinu dana kasnije je Socijalistička stranka Amerike donela deklaraciju kojom je ustanovljen 8. mart, koji je te 1909. godine prvi put obeležen kao Dan žena.
Usledila je prva Međunarodna konferencija žena 1910. godine u Kopenhagenu u organizaciji Socijalističke Internacionale. Inspirisana američkom akcijom, nemačka levičarka Luiz Cic predložila je organizovanje Međunarodnog dana žena. Inicijativu za sprovođenje ideje preuzela je nemačka feministkinja i levičarka Klara Cetkin. Tako je ustanovljen je Međunarodni dan žena sa strategijom promovisanja jednakih prava, uključujući i pravo glasa.
Godinu dana kasnije, Međunarodni dan žena obeležen je u Austriji, Nemačkoj, Danskoj i Švajcarskoj, uz brojne demonstracije i pojavu feministkinja širom Evrope. Žene u Evropi su tražile pravo da glasaju i da mogu da obavljaju javnu funkciju, a protestovale su i protiv polne diskriminacije prilikom zapošljavanja.
Od tada je prošlo više od jednog veka. Deklarativno i formalno situacija po pitanju ženskih prava svuda u svetu se promenila, ali praksa to ne potvrđuje. Nasilje i diskriminacija i danas su svakodnevnica gotovo svake žene na planeti, nezavisno od boje, rase, imovinskog stanja, funkcije koju obavlja…
Zbog toga je pre četrdeset godina, kao datum opomene da žene nisu ni ravnopravne ni prihvaćene u modernom društvu, ustanovljen 25. novembar kao Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.
Prvi put je obeležen 1981. godine u Bogoti, u znak sećanja na sestre Mirabel – Patriju, Minervu i Mariju Teresu, koje je brutalno ubio diktator Rafael Truhiljo u Dominikanskoj Republici 1960. godine. Ovaj datum su prihvatile Ujedinjene nacije 1990. godine kada je službeno potvrđen kao „Međunarodni dan eliminacije nasilja nad ženama“.
Srbija kao članica UN, Saveta Evrope i drugih međunarodnih organizacija u cilju ostvarivanja ravnopravnosti polova sprovodi međunarodne propise: Konvenciju UN o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena i Pekinšku platformu za akciju. U domaćem zakonodavstvu nasilje nad ženama je sankcionisano u Krivičnom, Porodičnom, Zakonu o ravnopravnosti polova, Zakonu o zabrani diskriminacije nad ženama i Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici.
Međutim, izgleda da toliki zakoni nisu dovoljni da žene zaštite makar od fizičkog nasilja i smrti. Statistika pokazuje da je 2019. godine u Srbiji 28 žena ubijeno od strane svojih partnera i da je taj broj gotovo isti godinama unazad uprkos brojnim merama prevencije i suzbijanja nasilja nad ženama.
U protekloj deceniji čak 350 žena su bile žrtve femicida u Srbiji, a kako tvrde stručnjaci iz ove oblasti, glavni razlog je što su ubistva epilog maltretiranja žena i partnerskog i porodičnog nasilja nad njima koje se ne prijavljuje.
Razna istraživanja pokazuju da su žene u Srbiji u okviru porodice najviše izložene psihičkom nasilju (78 odsto), slede pretnje fizičkim nasiljem (54 odsto), fizičko nasilje (51 odsto), ekonomsko nasilje (49 odsto) te seksualno nasilje (skoro 28 odsto).
Podaci Kancelarije OEBS-a u Srbiji pokazuju da su dve od pet žena doživele seksualno uznemiravanje u nekom trenutku od svoje 15. godine pa nadalje, a da je 22 procenta ispitanih iskusilO fizičko ili seksualno nasilje nakon svoje 15. godine. Utvrđeno je i da su deset odsto žena koje trenutno imaju partnera iskusile fizičko ili seksualno nasilje s njegove strane. Proganjanju je bila izložena svaka deseta žena.
Sve ove alarmantne informacije otvaraju neka nova velika pitanja. Pre svega, kako smo od borbe za bolje radne uslove i pravo glasa došli do borbe za zaštitu ženske egzistencije i života?
I koliko smo kao društvo i civilizacija, u Srbiji i širom sveta, sposobni da sa simbolične proslave Dana žena uz cvet i večeru pređemo na istinsku zaštitu svojih bližnjih – supruga, komšinica, koleginica, devojaka, kćerki, prijateljica…_
Jer ako budemo došli do Zakona o zabrani ubijanja žena biće kasno.
Autor: Biljana Živančević
