Ostvariti se kao samostalni roditelj, u zemlji u kojoj su i usvojenje i vantelesna oplodnja rezervisani i zakonski regulisani za parove, nije samo neostvarivo, već je to u domenu naučne fantastike, nemoguća misija i kada je reč o otvaranju ove teme. Svega nekolicina onih sa kojima sam o ovome pričala nije završila razgovor rečenicom: „Ne vidim u čemu je problem, nađi nekog, nađi rupu u zakonu, prevari sistem, fejkuj…“
Ne želim ništa od ponuđenog. Hoću samo da ostvarim svoje ljudsko pravo proizašlo iz prirodne potrebe, a da ništa ne fejkujem. Ako je moguće u svetu, onda to znači da mogu i ja, u svojoj zemlji. Znam da nisam jedina, i znam da za bilo koga od nas nije rešenje da tumaramo i pravimo čudne kompromise u 2020. godini, umesto da dobijemo priliku da svoje pravo ostvarimo na legalan i legitiman način.
Ne mislim da je put lak, ali uz adekvatne sagovornike koji imaju ljudski kapacitet i politički mehanizam može se tragati i proizvesti sistemsko rešenje. Ono rešenje kojim će se prepoznati potrebe ne malog broja žena, a verujem i muškaraca, koje žele dete, a nemaju partnera, iz bilo kog razloga.
Ako ste posle ove rečenice pomislili i vi: „Pa što ga ne nađeš?“, ovaj tekst nije za vas, ali ga ipak pročitajte do kraja i, ako je moguće, bez osude, kritike i predrasuda. Probajte da se bar do kraja ove priče stavite u cipele 38-godišnje žene, samostalne, zrele i svesne težine pitanja i težine odluke. Žene koja je bez partnera, sa kreditom, i bez ušteđevine za vantelesnu u Pragu ili bilo gde van zemlje.
Suočena sa sopstvenom potrebom, ali i željom da se i o ovom pitanju govori u javnosti, ne mogu a da se ne osvrnem na one koji su se u decenijama pre mene (nas), u sličnim životnim okolnostima, ostvarili kao roditelji, u vremenu i društvenom okruženju u kom su živeli. Inspirisana njihovom snagom i podrškom nekolicine prijatelja, osmelila sam se da o ovome pišem, ne samo zbog sebe, već i svih onih koji žele da se ostvare kao samostalni roditelji, na potpuno legitiman i legalan, i društveno prihvatljiv način, u svojoj zemlji. Ne želim fiktivan brak i ne vidim razlog da oplodnju obavim van granica svoje zemlje, i mislim da je vreme da se razmotri isključivost važećih normi u postupcima usvojenja ili vantelesnog začeća.
Uz svoju rešenost, imam svest i o potrebama svog budućeg deteta i sve druge dece koja rastu, ili će rasti uz jednog roditelja i koja se suočavaju sa, nažalost, i dalje nepremostivom stigmom i stidom koji proističe iz nje. I sigurno ne mogu sve da sagledam kao roditelj ali mogu očima deteta koje je raslo samo uz majku, u vremenu kada je samostalno roditeljstvo bilo daleko teže. Iz ličnog iskustva svedočim da mojoj majci nije bilo lako, ali ni da meni nije bilo toliko teško, jer sam uz ljubav kojom sam bila okružena, uspela da prevaziđem i stigmu i stid, diskriminaciju i od vršnjaka, komšija, čak i učiteljice. I sve to samo zato što sam dete razvedenih roditelja.
Potpuno sam svesna da ova tema otvara i brojna druga pitanja, zato i jeste važno da se o ovome vodi dijalog u javnom prostoru, uz sagledavanje ljudskih potreba svakog od nas. Na primer, potreba onih žena i muškaraca koji su drugačije seksualne orjentacije i koji nažalost ne mogu da ostvare ni neka od osnovnih ljudska prava, a kamoli da se u istopolnoj zajednici ostvare kao roditelji. Ne mogu a da ne prenebregnem svu problematiku muškarca koji želi da bude samostalni roditelj. To je više od nemogućeg, to je nemoguće na treći, kao da su njegove potrebe manje vredne.
U državi, koja teskobno svoju demokratiju razvija, i u kojoj je jedna od najvažnijih nacionalnih strategija ona koja se odnosi na populacionu politiku, smatram da nemamo luksuz zanemarivanja onih koji imaju jednake potrebe, a nisu u skladu sa opšteprihvaćenim obrascima. Eto, ja sam jedna od tih koji ne pristaju da odu odavde, i koji žele da žive u državi koja potrebe građana postavlja kao imperativ, sagledava probleme i usklađuje sistem sa vremenom u kojem živimo. Stoga, ako kroz ovu potragu prava na roditeljstvo otvorimo novi prozor u razmatranjima potreba drugih, težeći da razumemo, onda ćemo lakše shvatiti potrebe i onih manjima kojima ne pripadamo.
Autor: Stefana Miladinović
