Rade najmanje osam sati dnevno i taj rad im nije plaćen, uslove i prostor u kojem rade ne mogu da biraju, maksimalno su angažovani psihički i fizički tokom rada, rade sami i najčešće nemaju dodatnu pomoć, niti dovoljno finansijskih sredstava i u najvećem broju slučajeva su – žene.
Zanimanje kojim se bave ne možemo ni da pretpostavimo jer ono, zapravo, zvanično i ne postoji. Tačnije, podrazumeva se da će taj posao raditi žene, najčešće one iz porodice, i da za to neće dobijati nikakvu nadoknadu. Jer se, naravno, to podrazumeva. Reč je o neformalnim negovateljima, od kojih su tri od četiri osobe žene u radno aktivnom periodu života od 35 do 64 godine, koje brinu o teško bolesnim članovima porodice.
S obzirom da je širom planete prosečan ljudski životni vek sve duži, sve je zastupljeniji zajednički trend koji se ogleda u porastu zastupljenosti hroničnih nezaraznih bolesti. U ovu široku grupu bolesti se svrstavaju one koje imaju dugo trajanje, ne prolaze spontano i retko mogu biti u potpunosti izlečene. Na zbrinjavanje hronično obolelih odlazi ogroman udeo troškova zdravstvene zaštite, koji prelazi 90 odsto.
Neformalni negovatelji najčešće vode brigu o potrebama osoba koje koje žive sa jednom ili više hroničnih bolesti, a njihovo angažovanje može trajati i više godina. Preko 80 odsto odraslih kojima je potrebna dugotrajna nega trenutno se zbrinjava vaninstitucionalno, a neformalni negovatelji pružaju ogroman udeo usluga u njihovoj nezi – od 75 odsto prema poslednjim dostupnim podacima za Evropu, do čak 90 odsto, po podacima za Sjedinjene Američke Države.
Zahtev majki iz Nemačke da im država isplati nadoknadu za čuvanje sopstvene dece, tokom karantina uvedenog zbog pandemije korona virusa kada su morale i da rade od kuće i da brinu o deci, podelio je javnost u toj zemlji – s jedne strane podrška zbog shvatanja ogromnog rada koji se ne plaća i podrazumeva, a s druge strane osuda konzervativnih krugova jer smatraju da je rad u kući „obaveza žene“.
Sasvim je sigurno da će ova tema tek biti aktuelna, a druga o kojoj se retko priča u javnosti, govori o ljudima koji neguju ili brinu o članovima svoje porodice ili bližnjima koji nisu u mogućnosti da vode brigu o sebi. Oni nisu profesionalci, niti su za te usluge plaćeni, a veliki deo vremena provode radeći sve poslove koje bi neko obučen za to bio plaćen. Oni se u savremenom jeziku zovu neformalni negovatelji i u društvu dobijaju sve veću ulogu.
„Na svetu postoji četiri tipa ljudi: oni koji su bili negovatelji, oni koji trenutno brinu o nekome, oni koji će nekoga negovati u budućnosti i oni kojima će biti potrebni negovatelji“, reči su Rozalin Karter.
Da li ste se pitali ko su ljudi koji neguju svoje bolesnu ili nepokretnu decu, roditelje, supružnike i kako izdrže dan, mesec, godinu? Da li kao društvo imamo razumevanja za njih koji nemaju slobodan sat a kamoli vikend, ko o njima brine kada ih izda snaga i kako se oni nose sa svim nedaćama koje je život stavio pred njih? Jer oni moraju da izdrže, a kako, to je najčešće nepoznata stavka.
Nažalost, najčešće od ovakvih tema sklanjamo pogled jer nije lako suočiti se sa tuđom tragedijom ili nesrećom, međutim ako kao društvo više pričamo o tome, shvatićemo koliko je onih koji tako žive a nemaju kome da se za pomoć obrate. U svetu se o ovoj temi u poslednje vreme sve više priča, jer su u pitanju milioni ljudi koji pružaju negu za koju nisu plaćeni, brinući se o članovima porodice, prijateljima, komšijama.
U Evropi je najviše neformalnih negovatelja u mediteranskim zemljama, a najmanje u Švajcarskoj, Holandiji i Švedskoj. Od toga, žene nose veći teret negovateljstva jer pružaju više sati nege, ugrožavaju kvalitet sopstvenog života, kao i profesionalnu ostvarenost i zdravlje. Na žalost, među ovom grupom ima i mnogo dece i oni imaju izraženije psihičke i fizičke tegobe u odnosu na svoje vršnjake koji nemaju takve obaveze.
U Srbiji se ovom temom godinama niko nije bavio, a pioniri u ovoj oblasti koji su prepoznali značaj neformalnih negovatelja, uradili studiju i pokrenuli priču o ovome u javnosti jesu Centar za podršku i inkluziju Help Net i psihološkinja Nataša Todorović iz Crvenog krsta Srbije.
U razgovoru sa njima saznajemo da na osnovu ispitivanja koje su sproveli u Srbiji, najveći deo neformalnih negovatelja čine žene, od 35 do 64 godine, koje su u polovini slučajeva privremeno ili stalno zaposlene, kao i da pružaju negu svojim bližnjima koji imaju više od 66 godina u trajanju od najmanje osam sati dnevno, duže od godinu dana (dok je svaka treća brinula duže od pet godina).
Najviše se brine o svojim bližnjima (roditelji, deca, supružnici), koji imaju više hroničnih bolesti, nakon operacije, moždanog ili srčanog udara, imaju demenciju, neko neurološko oboljenje ili su jednostavno stari i iznemogli. Većina njih je navela da im pomoć u nezi pružaju njihova deca, supružnici i drugi članovi porodice, a određeni broj je naveo da nema nikakvu dodatnu pomoć u negovanju i brizi za bližnje.
Svaki treći roditelj deteta sa smetnjama u razvoju ne učestvuje u brizi oko svog deteta, što ukazuje na veliko opterećenje samohranog roditeljstva.
Veću pomoć i podršku neformalni negovatelji očekuju od formalnih, profesionalnih službi, kao što su medicinsko osoblje, gerontodomaćice, personalni asistenti, kao i volonteri. Takođe, veliku ulogu osim Domova zdravlja, službe za kućnu negu i lečenje, može da obezbedi i patronažna služba, posebno nakon operacija i otpusta iz bolnica.
Što se tiče finansija, više od polovine je izjavilo da im finansijska sredstva kojima raspolažu, nisu dovoljna za zadovaljavanje potreba negovane osobe, a kao najveći izdatak naveli su lekove, dodatno privatno medicinsko osoblje, laboratorijske analize, dijagnostika.
Mnogi od njih ne žele da osobe koje neguju smeste u dom, jer su smatrali da negovani imaju bolje uslove kod kuće, a svaki peti negovatelj je izjavio da nema finansijskih mogućnosti za to, pokazuje istraživanje.
Sve ovo ukazuje da je neophodno da se sprovede niz aktivnosti kako bi se pomoglo osobama koje pružaju negu, i omogućilo im da žive jedan kvalitetniji i zdraviji život. Posebnu pažnju treba obratiti na samohrane majke koje dugotrajno neguju dete sa smetnjama u razvoju. Njima je potrebna podrška na više polja, od psihosocijalne do lokalnih zajednica u kojima žive.
