Trojica dečaka Vlajko (5), Kristijan (8) i Boban (16) Cvetanović odrastaju veoma surovoj stvarnosti podno Suve planine. Šta više, situacija je mnogo gora. U njihovoj kući staroj 170 godina, dakle potiče iz 19. veka, krov prokišnjava, prozori se raspadaju i pacovi im šetaju po podu. Nekad naiđu i na zmije!
Kuća se nalazi između omanjeg potoka i velike šume, u podnožju Suve planine. U pitanju je selo Donji Dušnik kod Gadžinog Hana. Nemaju čak ni domet, osim kod jednog prozora. Ljude iz humanitarne organizacije “Srbi za Srbe” ispred kuće je dočekao uzvik koji možda najbolje opisuje strašnu svakodnevnicu ove porodice: „Vlajko, polako! Čuvaj se, to su ti jedine cipele!“
“Bile su to reči koje je osmogodišnji Kristijan uputio svom petogodišnjem bratu koji je potrčao ka nama. Reči koje slediše naša srca! U razgovoru sa ovom bistrom dečicom saznali smo mnogo toga. Iako kuća spolja deluje velika, oni koriste samo dve sobe na spratu. Kristijan spava sa tatom, a Vlajko sa mamom. Donedavno su se kupali u limenom koritu jer kupatilo nisu imali, a i sada je nezavršeno”, objavila je ova humanitarna organizacija.
“Idemo često u šumu. Ima puno trnja, ali mi beremo samo kupine i pečurke. Brat se plaši zmija i guštera, ali ja guštere nekad i rukama uhvatim!”, tako Kristijan prepričava kako provode dane. Pomažu roditeljima u branju vrganja koje, zatim, prodaju nakupcima kako bi bar neki dinar zaradili. Od sigurnih primanja imaju samo socijalnu pomoć i dečiji dodatak u ukupnom iznosu od 29.000 dinara. Otac Boban, nažalost, ne radi nigde, a imao je i pehova sa povredama.
Dodatan problem je što imamo samo monofaznu struju. Da bih uključila veš mašinu, moramo da pogasimo sve drugo, čak i sijalice. Instalacije su nam i tri puta gorele, uključila se u razgovor i majka Zorica.
Ona je iz Subotice i, nažalost, rano je ostala bez oca i majke. Težak život sačekao je i ovde. Ispričala nam je da ukupno imaju šestoro dece, ali da su troje starijih punoletni i da su otišli svojim putem. Iako voli svu decu, posebno je ponosna na Bobana: “Žao mi je što nije trenutno tu da ga upoznate. Ni smetovi ga nisu sprečavali da ide u školu. Prosto voli i neverovatan je đak. Zato sam mu kupila telefon koji otplaćujem, ali on je svestan da nemamo i ne zove nikog, samo nekad po neku poruku pusti. Kristijan je imao cistu, ali je bio na magnetnoj rezonanci i to je prošlo. Vodimo, ipak, računa da se ne vrati. Nemaš ni da odeš kod lekara. Svaki odlazak do Niša nas košta bar 1.000 dinara”.
Cvetanovići nemaju mnogo zemlje koju bi mogli da obrađuju, tako da u bašti samo za svoje potrebe zasade krompir, papriku i paradajz. Problem sa gmizavcima imaju zbog stare i napuštene kuće koja se nalazi odmah pored njihove. Zbog velike vlage tu se sakupljaju, a oni to ne mogu rešiti jer nije njihovo.
Za kraj smo ih upitali kakve su im želje, na šta su nam je Kristijan odgovorio: „Ostale su nam samo po dve igračke. Voleo bih da dobijem pušku i snajper, a brat voli sitnije igračke poput autićaˮ.
Igračke su za dečiju radost, ali stvarne potrebe ove porodice su, ipak, mnogo veće: „Nikada nijedan rođendan nismo slavili zbog uslova. Šta da dovedemo decu ovde i padne im plafon na glavu? Nemamo odakle ni da kupimo bilo šta da bismo otišli negde. Mnogo bi nam značilo da se sredi ova kuća ili da se kupi druga“, rekla nam je majka Zorica.
Pošto smo se uverili u poražavajuće uslove u kojima žive, Humanitarna organizacija Srbi za Srbe upućuje poziv svim ljudima dobre volje da podrže našu akciju za pomoć porodici Cvetanović.
Autor: Srbi za Srbe
