Dunja je stigla prva, a nakon nje Eli, Tina, Beba, Rubi, Kiki i najmlađi član družine – ždrebe Simba. Ideju da u svom selu napravi krdo i turistima trsteničkog kraja ponudi novu atrakciju Jovan Pećić (26) smislio je odavno, jer konje voli od detinjstva, ali je uspeo da je realizuje tek nakon prvog zaposlenja, štedeći novac za prvu kobilu Dunju.
Upravo po njoj je i nazvao svoj ranč u Tobolcu, selu udaljenom desetak kilometara od Trstenika, gde od januara 2024. sa porodicom dočekuje turiste, drži im časove jahanja i pokazuje lepote ovog kraja.
„Od malena volim konje i roditeljima sam stalno tražio da mi ih kupe, ali me tada nisu ozbiljno shvatali. Godine su prolazile, a mene je držala ta ljubav. Posle diplomiranja na Prirodno-matematičkom fakultetu u Kragujevcu (odsek za Zaštitu životne sredine) zaposlio sam se u jednoj firmi i od prve plate kupio Dunju“, seća se Jovan.
„Nakon nekoliko meseci, porodici sam počeo sve češće da pričam o tome da svaki konj voli društvo, pa smo redom počeli da kupujemo ostale. U međuvremenu je i moja supruga Saška naučila da jaše, kao i otac i majka, pa danas imamo šest konja i jedno ždrebe“, nastavlja Jovan za Priče sa dušom i dodaje da su turisti na Ranč Dunja u Tobolac počeli da dolaze zahvaljujući instagramu i preporukama Turističke organizacije Trstenika.
„Kada su počeli da se javljaju i radnim danima, a ne samo vikendom, ja sam odlučio da dam otkaz u firmi u kojoj sam radio i da se potpuno posvetim ranču.“
„I moja sestra Milica i zet Nikola takođe jašu, dok je zet jedan od vodiča koji radi sa polaznicima.“
Saška, Milica, Anastasija i Jovan sa Vesnom iz TO Trstenik i Nenadom, urednikom Priča sa dušom.
Za svakog posetioca prvi čas obuke je obavezan, a nakon toga se odlazi na terensko jahanje koje traje od 90 do 120 minuta za početnike, i duže za one iskusnije i ambicioznije.
Svih šest tura se obavljaju kroz šumske predele sa prelepim vidikovcima.
„Imamo turu do vrha Štitar, odnosno do Velikih pogleda, na oko 700 metara nadmorske visine. Popularan je i obilazak izvora Miloševa stopa, kada se prolazi pored crkve Svete Petke i stiže do mesta na kojem je, kako legenda kaže, Miloš Obilić prolazio ovim krajevima.“
„Pošto nije bilo vode, Milošu Obiliću se u mislima javio anđeo i rekao mu da udari nogom o kamen i da će voda poteći.“
„Na tom mestu danas zaista postoji veliki kamen u kojem se vidi velika stopa i kopito od konja“, priča Jovan i kaže da se na dva kilometra od ranča nalazi i izvor mineralne vode Mivele.
Ova porodica ima troje diplomiranih hemičara, a pored Jovana i njegova sestra Milica i supruga Saška su takođe diplomirale na PMF-u u Kragujevcu.
Jovanova i Saškina ćerka Anastasija je jedanaesta generacija u porodici Pećić, čiji preci žive u Tobolcu od 1770. godine.
„Pored ranča imamo i poljoprivredno gazdinstvo u kojem uzgajamo koze, svinje, telad, živinu, kao i autohtonu sortu svinje magnulicu čije meso ne sadrži loš holesterol. Od masti te svinje moja sestra po bakinom receptu pravi prirodne sapune i dodaje im samo aktivni ugalj i etarsko ulje lavande. Dok je studirala imala je problema sa bubuljicama, pa ih se rešila uz taj sapun“, kaže Jovan.
Gosti Ranča Dunja na licu mesta mogu da kupe spomenuti sapun, kao i druge domaće proizvode, a tradicionalno, svaki turista bude poslužen domaćim sokovima od ruzmarina, nane i lista smokve, ili rakijom i pivom koje po svom receptu pravi zet Nikola.
„Goste primamo cele godine, čak i zimi, jer se konji tada manje umaraju nego leti i mogu više kilometara da pređu.“
„Dolaze nam turisti iz Kraljeva, Trstenika, Vrnjačke Banje i Kruševca, ali i ljudi iz Beograda, Novog Sada i drugih većih gradova koji vole konje.“
Instagram stranica Ranča Dunja je ovde.
Na kilometar i po od ranča, na putu ka srednjovekovnom manastiru Veluće, nalazi se vodenica Perčević, mesto u kojem možete kupiti domaće brašno, videti kako se ono proizvodi, ali i organizovati slavlje ili svečanost.
Ispred vodenice koja postoji od polovine 19. veka i koristi dva vodenična kamena peščara, nekad na vodu, a povremeno i na struju kad je sušan period, dočekao me je Darko Perčević, jedan od naslednika vodenice, klarinetista orkestra Opere Narodnog pozorišta u Beogradu i pedagog u Muzičkoj školi „Vojislav Lale Stefanović“ u Užicu.
Nakon završene muzičke škole „Stevan Mokranjac“ u Kraljevu, specijalizacije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, Darko završava master studije na ciriškom univerzitetu, a onda i specijalističke studije. Dobitnik je brojnih nagrada na državnim i međunarodnim takmičenjima i osnivač dva muzička festivala.
„Vodenica radi na ovom istom mestu, na reci Srebrnici, već oko 200 godina, a otvorio ju je moj navrdeda. U spisima je spominje monah u jednom dokumentu iz pređašnjih vremena“, rekao je Darko.
„Ova dva kamena su iz davnog perioda, a deo prostora smo renovirali vodeći računa da sve ostane autentično. Pradeda, deda i otac su radili na svemu ovome što vidite, tako da sada za turiste imamo i pomoćne objekte i kompleks za male i velike proslave.“
Iako je zbog posla često u Beogradu i Užicu, Darko slobodno vreme provodi u rodnom Veluću, gde u vodenici pomaže ocu Goranu, majci Ivani i bratu Daliboru.
„Naša kuća je na 50 metara od vodenice, tako da turisti uvek mogu da nas nađu. Svi smo zajedno u ovom poslu: brat se sa suprugom i troje dece preselio iz Švajcarske u Srbiju i obrađuje zemlju, otac melje brašno i pakuje, a ja pomažem oko promocije“, rekao je Darko, koji se muzikom bavi od detinjstva (frula i klarinet).
„Posle studija u Cirihu i ja donosim odluku o povratku u Srbiju. Ovde organizujem dva festivala, jedan klasične muzike u Vrnjačkoj Banji, a drugi, Festival tradicionalne muzike ovde u vodenici.“
Darko je otkrio čitaocima Priča sa dušom da ovde mogu kupiti četiri vrste brašna i pozvao sve ljubitelje prirode i muzike da dođu u vodenicu na festival „Srećko Perčević“, koji u čast svog dede Srećka čuvenog frulaša i pedagoda, Darko organizuje svakog septembra, kada nastupaju njegove kolege solisti Beogradske filharmonije i kolege iz inostranstva.
Instagram ove vodenice je ovde.
Još kilometar i po dalje, u istom selu Veluću, na proplanku na oko 350 metara nadmorske visine, do kojeg se stiže lokalnim neasfaltiranim putem nalazi se Vila Borjak, novi smeštaj u opštini Trstenik.
Specifičnost ove kuće je to što turisti koriste struju preko solarnih panela i vetrenjače na krovu, kao i to što su okruženi sa 300 hektara borove šume.
Dočekuju me supružnici Ljiljana Ilić, profesorka istorije u gimnaziji „Vuk Karadžić“ u Trsteniku i Nikola Ilić, doktor specijalista veterinarske medicine i otkrivaju mi da je kuća zidana devedesetih godina, a da je obnovljena i otvorena za turiste 2023. godine.
Ljiljana i Nikola
„Našu vilu najčešće iznajmljuju stranci i to ljubitelji prirode iz Francuske, Slovenije i Rusije. Kažu da im se ovde najviše dopada četinarska šuma, čist vazduh i mir. Možemo da primimo pet osoba (2+2+1) i pet friendly smo“, kažu Ilići za Priče sa dušom.
„Gosti mogu da koriste bojler na gas, šporet na drva, plinski šporet, frižider, TV i internet. Voda je iz bunara. Kod nas je sve u skladu sa ekologijom.“
Ljubitelji pešačenja ovde mogu da se šetaju dvema stazama zdravlja dugim 1.500 i 2.000 metara, da obiđu manastir Veluće iz 14. veka koji ima i muzej, ali i da svrate na ručak u obližnju prestonicu pečenja Stopanju.
Manastirski muzej
Tu su i ljubimci, magarci koji žive kraj manastira.
U vinariji Marko u Jasikovici i vinariji Milosavljević (udaljene su svega 600 metara) mogu se probati vina ovog kraja, a od sportskih aktivnosti Ilići izdvajaju jahanje u Ranču Dunja sa čijim vlasnicima često sarađuju i jedni druge preporučuju turistima.
Instagram stranica Vile Borjak je ovde.
Ostale znamenitosti ovog kraja pronađite na sajtu Turističke organizacije Trstenika, a možete ih i zapratiti na instagramu na sledećem linku.
Preuzeto sa: Priče sa dušom
Autor teksta i fotografija: Nenad Blagojević
