Pandemija virusa Covid-19 onemogućila je održavanje brojnih manifestacija u Srbiji, među kojima je i junska Parada ponosa u Beogradu, koju već nekoliko godina unazad, između ostalih, organizuje i LGBTI udruženje „Egal“. O razlozima odlaganja parade, vidljivosti osoba drugačije seksualne orijentacije i rodnog identiteta, ali i problemima sa kojima se ova zajednica svakodnevno suočava za Sowa-media govori predsednica udruženja „Egal“ Vesna Zorić.
- Jun mesec je pri kraju, a “Parada ponosa” nije održana. Da li je ta junska manifestacija otkazana i zašto? Da li će biti održana u nekom drugom terminu?
U vremenima globalnih kriza prioritet ima očuvanje bezbednosti i zdravlja svih nas, te u Mesecu ponosa osim pitanjima zaštite ljudskih prava pripadnika i pripadnica naše zajednice bavimo se i posledicama koje je pandemija izazvala na LGBTI osobe. U susret datumu, rezervisanom za ovogodišnji Prajd, a koji je, kao i većina događaja, odložen za neka zdravija vremena, obraćamo se u nadi da će osim zainteresovanih građanki i građana, ovaj teks pročitati i oni koji se vode kao politički odgovorni.
- Pre nekoliko dana su održani izbori. Koliko su se učesnici u izbornoj trci obraćali LGBTI zajednici, i koliko su glasova zbog toga dobili ili izgubili?
Za nas je ključno pitanje da li je neobraćanje nama posledica homofobije i transfobije, nerazumevanja problema, političkog autizma ili je korona, kriza po sebi, suzila svest o pitanjima i potrebama, inače ranjivih, i marginalizovanih društvenih grupa, pa je i ova izborna kampanja izuzela korpus ljudskih prava kao primarnu političku temu.
Ne umanjujući činjenicu da je pandemija izazvala brojne krize u pogledu ekonomije, ljudskih sloboda i prava, zdravlja, a utvrđene donete mere prevashodno imale za cilj zaštitu zdravlja, mi kao zajednica razumemo uzrok i posledice, i tokom krize smo, kao i druge društvene grupe, dali maksismum u zaštiti postojećih prava pripadnika i pripadnica naše zajednice.
Ali, kada se i dotaknu pitanja koja se direktno tiču prava LGBTI osoba obično se od sagovornika u političkom prostoru može dobiti narativ semafora iz Beča ili izričito NE. Pozivanje na tradicionane vrednosti desničarskih kurseva i izbegavanje progresivaca da otvoreno diskutuju o ovim temama posledica su nerazumevanja i nedostatka političke zrelosti.
- Imate li podatke koliki je procenat LGBTI zajednice u celokupnom stanovništvu Republike Srbije? Na koje istraživanje se u tim tvrdnjama pozivate?
Prema podacima istraživanja u LGBTI zajednici na globalnom nivou, uzima se u obzir činjenica da LGBTI zajednica čini 8-10 odsto svake odrasle populacije. Ako to preslikamo na Srbiju, onda na današnji dan, a na osnovu birača upisanih u jedinstveni birački spisak, procena govori da je to oko 550.000 glasova. Zar ne treba da nas brine i to što se biračkom telu od „tričavih“ pola miliona glasova ni jedna politička opcija decenijama u nazad ne obraća, niti pak razmatra ovaj rezervoar glasova?
Ono što sve nas, bilo da smo autovani ili ne, čudi jeste činjenica da nam se nijedna politička opcija u predizbornim aktivnostima, na završenim izborima, nije obraćala zrelo i odgovorno. I ako se osvrnemo na uzaludni pokušaj LDP-a u prošlosti, koji je vremenom dostigao nivo podrške do samouništenja, ostali smo zaglavljeni u nesigurnu budućnost i prepušteni većinskoj dobroj volji. I da se razumemo, naravno da svako od nas ima svoje političko opredeljenje i da političku podršku neće pružiti samo po ovom osnovu, ali će sigurno razmotriti zrelost onih koji o našim svakodnevnim saplitanjima diskutuju argumentovano.
- Da li je položaj LGBTI zajednice bolji ili lošiji u odnosu na situaciju od pre 4 godine, s obzirom da je na čelo Vlade Srbije tada postavljena pripadnica ove zajednice?
Uprkos tome što na jednoj od najodgovornih funkcija u državi imamo osobu iz naših redova, i to ženu, u jednom konzervativnom, patrijahalnom društvu kakvo je naše, i to što smo jedna od retkih država u ovom pogledu, pokazalo se da nije dovoljno. Iako je to imenovanje probudilo nadu, u izvesnoj meri ohrabrilo i ulilo poverenje u namere sistema da se konačno pozabavi pitanjima srpske LGBTI zajednice, malo toga suštinski je pomereno.
Nesporno je da su organizacije parada u prethodnim godinama i izveštavanja sa ovih događaja približile građankama i građanima naše potrebe, čime su uvideli i to da parade ne rešavaju probleme, već na njega samo ukazuju. Okolnosti i uslovi u kojima su se održavale, broj učesnika i zvaničnika, kao i činjenica da smo godišnje imali dve parade, junsku i septembarsku, potvrdile su ipak izvesno otvaranje društva.
- Kakvu je saradnju LGBTI zajednica imala sa Kancelarijom poverenika za rodnu ravnopravnost, Kancelarijom za ljudska manjinska prava i drugim nadležnim državnim institucijama u prethodnom periodu?
Dakle, pozicija poverenika za zaštitu ravnopravnosti, otvoreno je pitanje za nas jer zakon ne predviđa v.d. status, čime ova institucija već nekoliko nedelja nema osobu koja je vodi. Jasno je zašto ova upražnjena pozicija zabrinjava, naročito kada izračunamo broj dana do formiranja novog saziva parlamenta, koji je nadležan za njen izbor.
Status Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, evo ni na kraju mandata ove Vlade, niko nije umeo da objasni, a nama je ostalo nejasno i zašto to telo nikada nije otvorilo pitanje rodnog identiteta, koje je nedvosmisleno političko pitanje, a pre svega, ljudsko pravo.
Kancelarija za ljudska i manjinska prava na čelu ima direktorku koja je ceo mandat u v.d. statustu. Ne ulazeći u personalna rešenja, smatramo neophodnim da buduća Vlada prekine v.d. agoniju i imenuje direktora koji će u punom kapacitetu obavljati zakonom datu dužnost, i adekvatno se pozabaviti problemima LGBT zajednice, koja nisu samo puko finansiranje projekata nevladinog sektora već i suštinska podrška, u partnerskom odnosu.
Problemi i rad na iskorenjavanju stigmatizacije, kreiranje politika i unapređivanje položaja svih marginalizovanih grupa podrazumeva rad u punom kapacitetu i Kancelarije, i Poverenice i Zaštitinika građana, naravno pravosuđa, tužilaštva, policije i zdravstva ali i odgovornih udruženja za svaku pojedinačnu grupu, kao i zajednički rad svih.
- Šta biste izdvojili kao napredak, a gde su i dalje najveći problemi?
Napredak se svakako ogleda u usvajanju Zakona o izmenama i dopunama Zakona o matičnim knjigama i pratećeg Pravilnika, koji dozvoljava promenu ličnih dokumenata za trans osobe, bez uslovljavanje podvrgivanju hirurškim intervencijama. Iako se i dalje krećemo u medicinskom diskursu, ovo jeste značajan korak i pokazatelj da je postepeno sistemsko rešavanje gorućih problema moguće.
Problemi u svakodnevnom životu su takvi da ih ne može rešavati ni svaka institucija sistema samostalno niti su udruženja četvrta grana vlasti koja samostalno donosi i sprovodi odluke. Oni se, pre svega, odnose na život na ili ispod granice siromaštva i različite oblike nasilja, koji i dalje ostaju naša svakodnevnica.
