Mladi genije i Prelid u cis-molu
Da je Sergej Rahmanjinov jedan od najpoznatijih kompozitora, dirigenata i pijanista dvadesetog veka, a možda i svih vremena, to je već opšte poznata činjenica. Ali manje je poznata priča o tome kako je dobio inspiraciju za jedno od svojih najpoznatijih dela. Toliko ga je često svirao, da je, kada je na jednom nastupu odlučio da malo promeni repertoar i započne sa nekim drugim delom, neko iz publike povikao: „Ljudi, ovo nije Rahmanjinov nego neka varalica! Ne svira svoj čuveni prelid!“ (prelid – kratak muzički oblik, prikladan za prikazivanje romantičarskih ideja, najčešće lirskog karaktera). Sam Rahmanjinov je rekao da je „mnogo, mnogo puta poželeo da ga nikada nije ni napisao“. Sirotom čoveku se smučilo da svuda svira isti prelid.
Prelid u cis–molu je kompozicija koja je nastala 1892, kada je Rahmanjinov imao samo 19 godina. Pre komponovanja prelida, diplomirao je kao kompozitor, napisavši operu iz jednog čina Aleko, koju je čak i sam Čajkovski pohvalio nakon premijere. Elem, da se vratimo na prelid i zanimljivu priču o njegovom nastanku.
Sergej Vasiljevič Rahmanjinov, 1906. (Foto: Staatsarchiv Luzern, FDC 132/5773)
Noćna mora koja inspiriše
Mnogi kompozitori su bili inspirisani svojim snovima, slušajući muze za koje su tvrdili da im se javljaju. Mocart je još kao dečak pričao da čeka da mu se javi muza kako bi komponovao. Izuzetak nije bio ni Rahmanjinov. Ali njemu se nije javila grčka boginja koja bi mu donela ideje za prelepe melodije. U snu je nabasao na malo manje veselu varijantu inspiracije, više kao, pa, samu smrt.
Navodno, Rahmanjinov je jedne noći sanjao kako se nalazi na groblju, pretpostavićemo na nečijoj sahrani, i u daljini vidi kovčeg. Polako kreće da hoda ka njemu. Hoda sve brže i brže, da bi konačno stigao do kovčega i u njemu zatekao – samog sebe. Svako bi se sigurno poprilično uznemirio kada bi video sopstveno telo koje spuštaju dva metra pod zemlju. Ko je upoznat sa kompozicijom, primetiće da muzika vrlo dobro opisuje njegov san i oslikava celo okruženje, atmosferu, osećanja koja bi mogla u tom trenutku da ga obuzimaju.
Kompozitor oslikava tužnu atmosferu sahrane. Forte (glasni) akordi u basu, praćeni nešto tišim nastavkom najavljuju mračnu atmosferu. Muzika kreće postepeno da se ubrzava, baš kao i njegovi koraci u snu. Kako se muzika ubrzava, tako se i on približava kovčegu. Na samom vrhuncu kompozicije, tako je fantastično dočarana mračna atmosfera koja ga prati kada ugleda samog sebe u kovčegu, da samo što i mi sami ne vidimo istu sliku.
Molske lestvice su inače karakteristične po tome što imaju „setan“ i „melanholičan“ prizvuk, pa je i Rahmanjinov to sigurno uzeo u obzir kada je komponovao. Cela ova priča je svakako pod velom misterije. Ne postoji zvaničan podatak da je ovaj san bio inspiracija za delo, ali ćemo mi izabrati da verujemo u to.
