Home > KULTURA I EKOLOGIJA > SPONA IZMEĐU DOBRA I ZLA Magična biljka o kojoj je, prema verovanju, brinuo Sveti Petar

SPONA IZMEĐU DOBRA I ZLA Magična biljka o kojoj je, prema verovanju, brinuo Sveti Petar

Foto: Pixabay.com

Drvo je prema mitologijama naroda širom sveta simbol kosmosa, odnosno uređenog sveta oko čoveka, a glavna karakteristika kosmosa je neprekidno obnavljanje, što je i prirodno svojstvo drveta. Takođe, drvo svojim podzemnim i nadzemnim delom, korenom i krošnjom, istovremeno pripada donjem, podzemnom svetu zlih demona, ali i gornjem, nebeskom svetu božanstava. S obzirom da je na margini dva međusobno suprotstavljena sveta ujedno je i spona između zla i dobra a istovremeno poseduje svojstva oba sveta i stoga ima veliku magijsku moć.

Kod drevnih naroda, drvo je i simbol života, mladosti, besmrtnosti, a u narodnoj religiji Srba i drugih evropskih naroda poimano je kao stanište duše. Drveće i biljke prema verovanju dele se na dobre (srećne) i zle (nesrećne). Obično se obožava ili cela vrsta (hrast, orah, glog) ili pojedinačni primerci kao što su bor kralja Milutina, kruška kod Đevđelije i orah u Sremu. Svetih šuma i gajeva danas nema ni približno kao u doba paganstva, ali dokazi o postojanju nalaze se u imenima manastira kao što su Grabovica, Krušedol i Orahovica.

Kult drveća i biljaka jedan je od najstarijih kultova našeg naroda, pa ga je čak i pravoslavna crkva prihvatila tako da danas u njoj ima posebno mesto i simboliku. Tako se, na primer, bez bosiljka ne može zamisliti svećenje vode.

Jedno od drveća koje su mnogi narodi sveta, među njima i Srbi, posebno poštovali bio je glog. Kinezi su od njega pravili alkoholno piće, a ostaci plodova pronađeni su u 9.000 godina staroj grnčariji. Legenda kaže da je od ovog grma napravljen venac od trnja za Hrista.

Foto: Pixabay.com
Foto: Pixabay.com

Žbun gloga raste uz puteve, po obodima šuma i livada, a karakterističan je po trnju i trokrakim i petokrakim listovima. Kora se sakuplja u proleće kada je puna sokova I koristi se sveža ili osušena u narodnoj medicini. Cvetovi se beru u pupoljcima ili neposredno pre otvaranja u period između aprila i juna, i suše se u hladu u tankim slojevima. Plodovi se beru u jesen kada su jarkocrveni.

Reč glog je praslovenska. Nijedno drvo, osim glogovine, nema tako snažno dejstvo protiv zlih demona – glogovim kocem se, prema verovanju, ubijaju vampiri i  demoni bolesti. Od njega se plaše i veštice, teraju zmije a na samo glogovo drvo hvata se i đavo. Glog se smatra senovitim drvetom, a u nekim krajevima mu se prinose žrtve. Naziva se i svetim drvetom pa se tako Romi u Šumadiji pričešćuju na Đurđevdan glogovim listom.

Kako piše veliki srpski etnolog Veselin Čajkanović u svom delu “Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama”, glog je najmoćnije sredstvo protiv vampire, veštica i zlih demona (npr. bolesti) u kom god se obliku javljali. “Bez glogova koca ništa mu biti ne može”, kaže se u narodu za nekoga kome se ne može dohakati.

Od verovanja, Čajkanović beleži da noću treba sa sobom poneti glogov štap, i onda se ne treba bojati ničega. U borbi protiv vampire posebno je efikasan ako je to glog “jedinak”. “Kad se vampir iskopa iz groba, on se po pravilu (kako se to vidi iz bezbrojnih tipičnih primera) ‘ubija’, probada glogovim kocem; prvobitno, on se g. kocem (magički) pričvršćivao za grob, kako se, uostalom, ponegde i do najskorije prošlosti radilo: na primer, u južnoj Dalmaciji i Bosni”, dodaje on i sličan običaj nalazi kod starih Germana.

Dovoljan je i sam glogov trn da se vampir uništi ili otera, kaže dalje Čajkanović. Ponekad se mrtvacu, za koga postoji bojazan da će se povampiriti, zabode u pupak igla ili trn od crnoga gloga; ponekad se u njega zabada glogov trn pred samo spuštanje u raku. Dovoljno je, prema verovanju, da se ispred vampira stavi ili makar da mu se samo pokaže glogov trn, pa će biti onesposobljen ili oteran.

Glogova grana mora se iza mrtvaca držati u kući makar samo jednu noć. Da se mrtvac ne bi povampirio, zabadaju se takođe u grob glogovi šiljci – glogov kolac. Da ne bi vampir ušao u kuću treba na sva vrata i prozore metnuti prutić crnoga gloga, ili zatvoriti spoljna kućna vrata glogovim kocem. Slična odbrana od mrtvačkih demona zabeležena je kod starih Grka i Rimljana, a kod Germana postoji običaj da se leševi “nasilnom smrću umrlih” (za koje se zna da su opasni i da se hoće da povampire) pokrivaju trnjem.

Od gloga se plaše i njime teraju i drugi zli demoni, pre svega demoni bolesti. Kad je neko bolestan od dalka, bajalica ga odvede na bunjište (koje je inače zborno mesto za zle duše što izazivaju bolesti), i tu demonu bolesti preti glogovim trnom. “Kada se pojavi kakva epidemija, sva čeljad iz kuće daju svoje tkanice bajalici, pa ih ona jedne na druge nastavi, zakači za kućna vrata, pa onda rastegne, i dokle dođu, na tom mestu pobije u zemlju glogov kolac, pa se okrene zapadu i kaže: Do koca došla (bolest), a kolac ne prešla!”, zabeležio je Čajkanović.

Od gloga se plaše i veštice, i zato mnogi stalno drže u kući glogov kolac. Glogom se teraju i zmije, a da se zmija ne bi »povampirila«, preduzimaju se i druge radnje, i to uvek one kojima se inače sprečava povratak umrlih ljudi. Kada se 1933. godine u okolini Struge pojavilo vrlo mnogo zmija, ljudi su ih najpre ubijali i onda, bez obzira na to što su već mrtve, svaku bez izuzetka spaljivali. “Postoji, naime, stari običaj da se zmija mora spaliti, jer inače ona oživi”, piše Čajkanović. 

Na glogovo drvo hvata se i đavo, koji se može i oterati glogovim štapom, a ubiti nožem čije su korice od crnoga gloga. Sa ovakvim osobinama nije čudo što se crni glog često ušiva u amajlije u vidu krstića ili ljuspica, da bi se dete održalo ili da ga ne bi napao vampir. Crnim glogom urezuje se na kolačiću zapis protiv besnila, na Cveti se glogovim grančicama kite kuće i obori a na Đurđevdan pre sunca meću žene glog u omaju u kojoj će se kupati.

Čajkanović je sakupio i bajanja i vračanja u vezi sa glogom iz kojih se vidi da je glog smatran za senovito drvo. Na njemu borave demoni koji su u stanju da pošalju bolest. Glogu se i inače prinose žrtve, i kao takvu treba (u svakom slučaju bar po formi) smatrati jedan postupak poznatog srpskog junaka iz prvog ustanka, Vase Čarapića: kad je on, hajdukujući, video u proleće na Avali prvi glog kako je olistao, izvadio je cvancik i darivao ga.

Glog uživa poštovanje kao retko koje drvo, negde se naziva svetim drvetom, a postoji i zakletva: “gloga mi”. Da glog može biti senovit, daje se naslutiti i iz jednog običaja iz istočne Srbije kada žena koja nema dece a želi da ih dobije, treba da se pre sunca okupa u vodi sa koje se napio žut bik i u koju je stavljeno tri zrna gloga, i posle toga jedno zrno pojede, da bi začela.

U mitologiji glog može imati kosmički značaj. Zemlja stoji na granama velikog gloga za koji je vezan veliki crn pas. “Taj pas jednako glođe glog, pa kad ga skoro sasvim preglođe, on stane vući iz sve snage da bi ga prelomio. Tako nastaje zemljotres. Ali zemlja ipak ne propadne, jer onda sveti Petar prekrsti štapom, i glog opet postane ceo”, zabeležio je Veselin Čajkanović.

Autor: Biljana Živančević

Možda vas i ovo interesuje
EPSKO GOSTOPRIMSTVO SRBA Ko je stidnik, ko dolibaša i kornjača, a ko nezvani gost
Foto: commons.wikimedia.org
SRPSKI MAČ U KAMENU Magična biljka koja svetli kao sveća, a čuva je mudri jež

Odgovori