Po izgledu stare srpske kuće prepoznaje se identitet naroda i podneblja. One su bile građene s merom, znanjem i poštovanjem prirode, a osmišljene tako da pruže toplinu, sigurnost i trajnost. Krov na četiri vode, široka streha, trem u obliku slova G ili P, materijali poput kamena, drveta i cigle, elementi su koji čine autentičnu srpsku kuću, u skladu s klimom i geografskim uslovima.
Kuća nije bila samo sklonište – ona je bila ogledalo duše. Narodni neimari, oslanjajući se na vekovno iskustvo, gradili su prostore u kojima su ljudi mogli ne samo da žive, već i da odmore, stvaraju i prenose vrednosti. Prvobitne kuće imale su dve prostorije – kuću s ognjištem i sobu za spavanje, a često i trem. One su bile postavljene na sunčanoj strani, u zavetrini, blizu vode, i to od materijala iz neposredne okoline.
Graditeljska tradicija Srbije prepoznaje se i u lokalnim varijantama: šumadinke, mačvanke, moravke, kosovke, zlatiborke, koje su, kako je beležio Jovan Cvijić, karakteristične za različite krajeve. Kuće su dobijale imena i po graditeljima – osačanske, crnotravke, piroćanke.
Naši preci su, i bez formalnog obrazovanja, intuitivno znali da usklade prostor sa prirodom. Znali su da kuća mora disati zajedno sa svojim domaćinom. Dnevna svetlost, položaj u odnosu na vetrove, blizina izvora, sve je bilo pažljivo promišljeno. Kuće su bile funkcionalne, jednostavne i zdrave za život.
Danas se često zaboravlja da moderna gradnja ne mora značiti odricanje od tradicije. Naprotiv – stara srpska kuća može imati podno grejanje, kompjuter i savremenu opremu, ali njen duh mora ostati netaknut. To podrazumeva poštovanje oblika, prirodnih materijala, orijentacije kuće, ali i duhovnog i kulturnog identiteta.
Profesor Božidar Petrović, neumorni borac za očuvanje srpske arhitektonske baštine, upozorava da je savremena arhitektura često bezlična, preuzeta s interneta, bez korena i mere. Kuće se grade bez osećaja za duh mesta, bez identiteta, kao tipske jedinice bez duše. Takvo stanje on naziva „kaluđericama duha“ – stambene jedinice koje ne govore ništa o tome ko smo i odakle smo.
Narodna arhitektura, kako navodi u svojoj knjizi Stare srpske kuće kao graditeljski podsticaj, ne treba da ostane samo etnografski kuriozitet, već živa inspiracija za savremenu gradnju. Graditeljsko nasleđe nije prošlost – ono je poligon za budućnost.
Slavoljub Zakić, inženjer i nastavljač ideje profesora Petrovića, ukazuje da mnoge ambasade sveta svedoče o nacionalnom stilu: engleska, nemačka, kineska, grčka – sve se prepoznaju po svom arhitektonskom pečatu. A kod nas? Mnoge nove kuće i javne zgrade liče jedna na drugu, a identitet prostora biva zaboravljen.
Srpska kuća je brend. Ona nosi pečat naroda i kraja: u ravnici su krovovi blaže zakošeni, u planinama strmiji zbog snega i kiše. Trem je nezaobilazan deo, kao i okućnica sa bunarom, čardakom i vajatom. Kuća se ne gradi za prestiž, već da bude lepa, topla i funkcionalna – mesto u kome se živi u skladu sa sobom i prirodom.
Graditelji iz prošlosti znali su da je kuća ogledalo čoveka – „kućica svoja – slobodica svoja“, kaže stara izreka. Zato su se i trudili da kuća bude po meri čoveka, a ne čovek po meri tržišta.
Poseban značaj imaju i javne zgrade – kasarne, škole, ambulante. One moraju zračiti duhom podneblja. Kako kaže Zakić, vojnik mora imati kuću – kasarnu u kojoj će se osećati toplo, sigurno i dostojanstveno. Zato je važno da i javna gradnja poštuje tradiciju, a ne da se povodi za pomodarstvom i jeftinim rešenjima.
Zakonodavni okvir takođe mora pratiti ovu obnovu identiteta. Slovenci su još 1971. godine doneli zakon o arhitektonskim regijama – kod nas takva inicijativa tek treba da zaživi.
Ako želimo da nas svet po nečemu prepoznaje, onda neka to bude naša arhitektura, jer ona, možda više od svega, govori ko smo i gde pripadamo.
Tekst preuzet sa: Terrabija.com
