Problemi LGBTI zajednice u Srbiji su ogromni, posebno problemi trans rodnih osoba, među kojima su najčešći nasilje i diskriminacija na svim poljima. Prate ih pravna nedljivost trans osoba, nemogućnost zaposlenja i siromaštvo. O ovim i drugim socijalnim i ekonomskim problemima za portal Sowa-media govori članica udruženja „Egal“ Helena Vuković, koja je završila proceduru prilagođavanja pola rodnom identitetu.
- Koliko trans osoba ima u Srbiji? Kakva je trenutna situacija sa njihovim pravnim statusom?
Ne postoji zvanična statistika. Uzima se kao merilo podatak dobijen svetskim istraživanjima, da je između 0,2 i 0,5 procenata svake odrasle populacije trans. Prevedeno u naše okvire, to bi bilo otprilike 20-25.000 ljudi u Srbiji. Pravni status podrazumeva da je neko prepoznat kao građanin/ka i da može da uživa sva prava koja garantuju Ustav i zakoni jedne zemlje. Najčešće se dobija po automatizmu, rođenjem, iako to nije uvek slučaj i velika većina ljudi o tome i ne misli – imaš ličnu kartu, pasoš, vozačku dozvolu, zdravstvenu knjižicu i to je to. Uzimamo takve stvari kao datost. Pravni status trans osoba u Srbiji podrazumeva, uslovno rečeno, delimičnu vidljivost. Trenutno, ukoliko ste na hormonskoj terapiji najmanje 12 meseci ili ste prošli hirurški deo tranzicije, moguća je promena imena, oznake pola i matičnog pola u dokumentima. Ostaju pravno nevidljive sve one trans osobe koje, iz niza različitih razloga, nisu još uvek ili nikada neće uzimati hormonsku terapiju. One su nevidljive. To takođe važi i za period tranzicije koji podrazumeva ne samo dvanaest meseci hormonske terapije, već i period koji prethodi a tiče se psihološko-psihijatrijske evaluacije, koji može da traje i po nekoliko godina. U oba ova slučaja trans osoba je pravno potpuno nevidljiva, pa je primorana da se skriva iza trenutnog pravnog identiteta, recimo da je to onaj koji korespondira polu pripisanom rođenjem, a koji se ne podudara sa ličnim doživljajem sebe i sopstvenog roda.
- Kako je do skora izgledala i koliko je trajala procedura ta dobijanje dokumenata i izmenu matičnog broja, a kako sada?
Do početka 2019. godine, zamena dokumenata je bila moguća na osnovu preporuke Ustavnog suda iz 2012. godine, koja je bila pravno obavezujuća za sve matične službe. Po njoj je osoba koja je završila i hirurški deo tranzicije, uz potvrdu i otpusnu listu iz bolnice, uspevala u nekoliko koraka da dođe do nove oznake pola u matičnoj knjizi, novog matičnog broja, novog imena i novih ličnih dokumenata, koji su u skladu sa rodnim identitetom.
- Da li promenu matičnog broja mogu da dobiju svi ili samo oni koji su započeli proceduru prilagođavanja pola rodnom identitetu?
Ne, promena matičnog broja i ličnih dokumenata se ne dešava po automatizmu. Stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o matičnim knjigama, omogućeno je upisivanje činjenice promene pola u matične knjige, kako je to pravnički formulisano. Pomenuti zakon prati Pravilnik, kao podzakonski akt, koji reguliše taj „trenutak“ promene, odnosno način izdavanja novih dokumenata. U ovom slučaju, osoba ne mora da se podvrgne hirurškoj intervenciji da bi mogla da promeni svoja dokumenta, nego je za to dovoljna potvrda o uzimanju hormonske terapije najmanje dvanaest meseci. Uz potvrdu koju zajednički izdaju nadležni psihijatar i endokrinolog i koju prosleđuju u matičnu službu na opštini rođenja, veoma brzo se dešava promena ličnih dokumenata.
- Koji su drugi problemi trans zajednice u Srbiji?
Pored pomenute pravne nevidljivosti, ili te delimične pravne vidljivosti, problemi trans zajednice u Srbiji su veliki. Osnovni problem je nasilje, koga ima na svakom koraku, od najuže porodice, preko poznanika, do nepoznatih osoba koje na taj način iskazuju svoju mržnju prema nešemu što je drugačije i nije po nekakvnom njihovom vrednosnom etalonu. Dalje, o diskriminaciji da i ne govorimo. Mogućnost zapošljavanja, završetka školovanja, napredovanja, građenja karijere je veoma mala – stigma je ogromna, a i ne samo to, često se veoma rano odustaje od školovanja ili daljeg školovanja, baš zbog odsustva podrške primarnog okruženja i porodice. Zakonske promene o kojima je bilo reči su donekle donele olakšice pri zapošljavanju i stavljanja u sličan položaj sa ostalima koji su u trci za poslom, a u skladu sa kvalifikacijama. Ali šta je sa osobama koje nemaju godinu dana hormonske terapije i koje ne mogu da, zvanično, steknu pravnu vidljivost? Primorane su često da rade na crno, za minimalne naknade i u uslovima koji nisu odgovarajući. Da ne pričamo o tome da se rodni identiteti kriju i da nema ni govora o dostojanstvu i slobodnom razvoju ličnosti. Dodatno, za trans osobe koje se odlučuju da uđu u proces tranzicije i dođu do uzimanja hormonske terapije, na tržištu nema hormona, a oni su suštinski neophodni za normalan život. Siromašto i teška ekonomska situacija su takođe, uglavnom, zajednički imenitelji.
- Da li se transrodnost kod nas kvalifikuje kao mentalni poremećaj? Zašto je to tako?
Da, kada govorimo o trans zajednici u Srbiji, još uveg govorimo o poremećaju, koji se naziva rodnom disforijom i zavodi šifrom F64, gde F označava mentalni poremećaj. Svetska zdravstvena organizacija, kao referentan institucija, je prošle godine donela novu klasifikaciju bolesti i poremećaja, ICD11, po kojoj su svi trans identiteti skinuti sa liste mentalnih poremećaja i prebačeni u domen seksualnog i repreduktivnog zdravlja. To je velika pobeda trans zajednice na globalnom nivou. Države imaju rok od četiri godine da upodobe svoje nacionalne zdravstvene sisteme i da izveste Svetsku zdravstvenu organizaciju o implementaciji te nove klasifikacije u svoja zakonodavstva. To, između ostalog, znači da radimo na tome da se ova svetska odluka što pre odrazi i u našem zakonodavstvu, da trans osobe više ne budu posmatrane iz pespektive psihologije i psihijatrije.
