Zadužbina kralja i laguna za smiraj duše
Tamo gde istorija priča kroz vekovne kamene zidove a priroda šapuće uz reku Drinu, tamo se nalazi blago naše kulturne i prirodne baštine, do kog sada od Beograda ili Novog Sada stižete za tili čas. Da, upravo taj spoj savremenih dostignuća kroz moderne puteve, omogućio je da bekstvo iz gradske vreve zamenite laganom vožnjom autoputevima po celoj Srbiji, a u našem slučaju do zapadne Srbije, gde smo uživali u izuzetnim prizorima našeg srednjovekovnog nasleđa.
Predivan ambijent manastira Tronoša, koji se nalazi ušuškan nedaleko od Tršića, rodnog mesta Vuka Stefanovića Karadžića, ne ostavlja nikoga ravnodušnim. Manastir Tronoša, posvećen Uspenju presvete Bogorodice, jedan je od onih svetionika srpske srednjovekovne prošlosti koji i dan danas sija kao dragulj u kruni kralja Dragutina, koji ga je podigao kao poslednju od svojih zadužbina u XIV veku.
Na žalost, on lično nije doživeo da ga vidi u punom sjaju, jer će preminuti tokom njegove gradnje 1316. godine, ali će zato njegova supruga, ugarska princeza Katalina završiti izgradnju i manastirska zvona kojim će se oglasiti otvaranje ovog zdanja, na dan Hristovog rođenja 1317. godine, i time otpočeti novu duhovnu etapu manastira. Danas, kao i vekovima unazad, Tronoša stoji ponosno među brdima, čuvajući duh i veru naroda, podsećajući da je očuvanje kulturnog nasleđa tesno vezano za nacionalni identitet jednog naroda, posebno u teškim vremenima kroz koja su monasi vekovima u ovom manastiru prolazili i opstajali.
Tronoša – Tišina kamena i molitve
Prvi susret s manastirom ostavlja bez daha. Oko nas – gusti hlad drveća, cvrkut ptica i žubor vode, sa čuvene kapele koju su po predanju podigla braća Jugovići i njihov otac Jug Bogdan, vraća vas u neka vremena kada je čovek znao kolika je blagodat imati takvo prirodno bogatstvo koje okružuje našu lepu Srbiju. Danas je kapela izgrađena po uzoru na stara narodna predanja, pa na njoj vidite devet česmi iz kojih izvire voda, koju je svaki od braće Jugovića posvetio, kao i desetu koja pripada Jug Bogdanu. Po tom predanju, kapela posvećena svetom Pantelejmonu, podignuta je 1388. godine, kada su Jugovići posetili ovaj kraj, uoči Kosovske bitke. Voda, koja je za piće, spada u jednu od kvalitetnijih izvorskih voda u ovom kraju, pa je slobodno konzumirajte i ponesite sa sobom u flašama.
Manastir je tokom vekova više puta razaran ali i ponovo podizan. Jedno od većih razaranja bilo je, naravno, nakon Kosovske bitke, kada je slična sudbina zadesila mnogobrojne srednjovekovne zadužbine naših kraljeva i vlastele. Stara Dragutinova zadužbina nikada neće zasijati u svom originalnom sjaju, ali će svaki put kada je budu obnavljali izgraditi po uzoru na to kako je na početku izgledala. Međutim, ono po čemu je Tronoša poznata i što ostavlja poseban pečat u našoj istoriji, to je njena obrazovna uloga kroz prepisivačke radionice u kojima se negovalo pismo i pisale knjige, kako ne bi naše nasleđe palo u zaborav.
Zahvaljujući sposobnim igumanima, koji su znali da putuju čak u carsku Rusiju, kako bi molili za novčanu pomoć, koja im je bila preko potrebna za izradu knjiga i celokupnu prepisivačku delatnost, bratstvo je imalo veoma bogatu zbirku koju je brižno čuvalo. Carska Rusija je uvek izlazila u susret sa brojnim darovima koji su omogućavali bratstvu da opstane i školuje mlade sveštenike.
Jedan od najpoznatijih sveštenika svakako je arhimandrit tronoški, Stefan Jovanović, u čije doba će doći da uči Vuk Stefanović Karadžić, koji će zahvaljujući njemu imati pristup starim srednjovekovnim knjigama iz kojih će crpeti ogromno znanje o našem nasleđu, koje će dodatno zapisati i proširiti po svetu. U sklopu manastira nalazi se i Tronoški letopis, vredna rukopisna knjiga iz 18. veka, jedan od retkih pisanih tragova narodne pismenosti tog doba, koji govori o mnogobrojnim autentičnim istorijskim događajima iz našeg srednjeg veka ali i nakon toga.
I naravno, kako ne pomenuti jedan od najlepših srpskih običaja koji se ovde vekovima neguje i spaja narod iz celog kraja, a to su čuvene ratarske sveće, visine od dva metra i 50 kg težine, koje se donose u manastir na Veliki četvrtak, uoči bdenija i tu pored ikonostasa ostaju da se pale do sledeće godine. O Tronoši može mnogo da se piše, ali je nas put vodio dalje, prema Banji Koviljači, gde smaragdna Drina teče i opušta sva naša čula.
Drinska laguna – mesto gde reka opija i daruje delikatese
Nakon ovog duhovnog pročišćenja, put nas je odveo nekoliko kilometara dalje ka mestu koje je pravi raj za čula, a zove se zaista s razlogom Drinska laguna. Na obali moćne, ali uvek blage Drine, skriveno u zelenilu, nalazi se porodični kompleks koji nije samo mesto za odmor i odličnu hranu, već slobodno možemo reći da je ovo filozofija života.
Ovde je sve u znaku poštovanja prirode i tradicije. Porodica koja vodi ovo mesto brižno čuva i vodi računa o svakom detalju – od besprekorno negovanog zelenila, koje se spaja sa smaragdnom bojom Drine, pa do gostoprimstva koje podseća na zaboravljenu lepotu srpskog domaćina. Ovde se, moram priznati, ne dolazi samo zbog pogleda – iako je on nestvarno lep – već zbog celokupnog doživljaja koji se pamti. I dok smo uživali u zelenilu i miru koje nas okružuje, u neverovatno vrućem majskom danu hladili smo se domaćim sokom od višanja, čekajući delikates zbog kog smo došli.
A za ručak posluženi smo onim što Drina vekovima daruje ljudima koji ovde žive. Sveža rečna riba, tek upecana, pripremljena kao u najboljim restoranima. Svaka preporuka za ovo umeće, jer je riba filetirana, bez kostiju, toliko ukusna da ne stižete da se posvetite takođe jednostavnoj, ali itekako ukusnoj krompir salati, koju sve manje imamo priliku da probamo po restoranima. Čokoladni kolač za kraj – preliven domaćim slatkom od višanja, traži se naravno još! I slobodno mogu reći da je hrana ovde više od obroka – ona je poruka. Poruka da se istinsko uživanje nalazi u jednostavnosti i ljubavi prema onome šta radite.
Naša ruta, od manastira Tronoša do Drinske lagune, nije bila samo turistički izlet. Bila je to šetnja kroz slojeve istorije, duhovnosti i nepresušne lepote prirode. Na mestima kao što su ova, čovek oseti koliko je Srbija zemlja u kojoj su koreni naše duhovnosti i dalje veoma prisutni, a da priroda i dalje pruža ruke onima koji na ovim prostorima vekovima žive u skladu sa njom. I nadam se da će tako i ostati.
