Mnogo izazova je čekalo one koji su u srednjovekovnoj Srbiji preživeli Kosovsku bitku 1389 godine, a oni koji će se uhvatiti u koštac sa najtežim pitanjima biće kneginja Milica i njen još uvek maloletan sin Stefan Lazarević, naslednik oca kneza Lazara.
Kneginja Milica
Prvo što je kneginja nakon bitke uradila jeste potez vredan divljenja ne samo na ljudskom i hrišćanskom, nego i na diplomatskom nivou. Sa udovicama vitezova čiji su muževi i bliska rodbina poginuli u bici, otići će na Kosovo polje i njihove posmrtne ostatke dopremiti do manastira Ljubostinja, zadužbine kneginje Milice, gde će ih u okolini i u porti manastira sahraniti. Udovice će se tom prilikom zamonašiti, kako ne bi pale u ruke turskoj vlasteli i bile odvedene u harem.
Sama kneginja će kao monahinja poneti ime Jevgenija a uz nju će na svim njenim putovanjima verno pratiti monahinja Jefimija, udovica despota Uglješe Mrnjavčevica, koji je poginuo u bici na Marici 1371 godine. Monahinja Jefimija (Jelena Mrnjavčević) će tada, na poziv kneza Lazara doći da živi kod njih na dvoru i ostati uz kneginju Milicu do samog kraja života. Pamtimo je po čuvenom tekstu na pokrovu koji je izvezla zlatovezom za mošti kneza Lazara pod nazivom Pohvala knezu Lazaru.
Njih dve će narednih godina putovati u razne diplomatske misije, kako bi pomogle mladom despotu Stefanu u izgradnji nove države, koja je iako je bila u vazalnom odnosu, imala ogromnu samostalnost. Na jednom od takvih putovanja 1397 godine, na kojem će biti sa sinovima Stefanom i Vukom, obići će Kosovo, kako bi se uverili u kom se stanju nalaze gradovi i manastiri nakon Kosovske bitke. Tamo zatiču prilično sumornu sliku uništenih i opustošenih mesta a posebno će im teško pasti stanje u manastiru Visoki Dečani, čije je monaštvo bilo desetkovano a veličanstveni manastir, razrušen i opljačkan.
Kneginja Milica je kao jedna od naslednika loze Nemanjića, negovala poseban odnos prema zadužbinama svoje dinastije, tako da će prilikom ove posete, zajedno sa sinom Stefanom, bogato darovati Visoke Dečane, kako bi se oni što pre obnovili i povratili stari sjaj koji su imali.
Ona će od oružja poginulih na Kosovu polju, dati da se izrade polijeleji za manastir a tom prilikom će i naručiti da se izliju dve zavetne sveće visine po 2 metra i zavetovala bratstvo manastira da ih čuva i upali kada Kosovo bude ponovo oslobođeno.
Kralj Aleksandar i kraljica Marija; Foto: Arhiva manastira Visoki Dečani
Zavetne sveće je namenila knezu Lazaru, vitezovima i svima koji su pali u boju na Kosovu. Vekovima je bratstvo manastira čuvalo ove sveće i čekalo kada će one biti upaljene. Dočekali su taj trenutak tek u XX veku, 527 godina kasnije.
28 avgusta 1924 godine, na Veliku Gospojinu, u Visoke Dečane dolazi kralj Aleksandar sa kraljicom Marijom i oficirima i tom prilikom će dobiti tu čast da zajedno sa oficirima koji su se borili u Balkanskim ratovima i Velikom ratu, upale zavetne sveće kneginje Milice.
Zavetne sveće u manastiru Visoki Dečani
Zavetna sveća
U Spomenici koja se čuva u arhivi manastira a koju su potpisali kralj Aleksandar Karađorđević i oficiri stoji: „Oficiri Kraljeve Garde učesnici paljenja svijeća zavetovanih od Carice Milice, osvetniku Kosova, koje je zapalilo Njegovo Veličanstvo Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca Aleksandar I Karađorđević 15/28 avgusta 1924 godine.
Sveće su upaljene za pokoj duša starih ratnika Kosovskog boja.
Danas zavetne sveće možete videti u trpezariji manastira Visoki Dečani, kako stoje u drvenom ramu, napravljenom specijalno za njih. Pored njih sa obe strane nalaze se fotografije kralja Aleksandra i kraljice Marije.
Foto: Arhiva manastira Visoki Dečani
Foto: Arhiva manastira Visoki Dečani
