U vreme pandemije korona virusa i brojnih problema koje su u Srbiji nastale zbog ograničenih mogućnosti kretanja i transporta robe, za mnoge naše starije sugrađane na Kosovu i Metohiji gerontodomaćice su jedini “prozor u svet”. Za te ljude su problemi još veći, pošto samoprogolašene vlasti u Prištini još uvek nisu ukinule carine na robu koja dolazi iz Srbije. Usluga “Pomoć u kući za starije na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija” sprovodi se od juna 2019. godine i njom je obuhvaćeno 514 korisnika u 19 opština u kojima živi većinski srpsko stanovništvo.
Korisnici ove socijalne usluge su osobe starije od 65 godina kojima je potrebna pomoć u ispunjenju određenih potreba kako bi dostigli bolji kvalitet života, a pružalac usluge je Centar za podršku i inkluziju “Help Net”, koji je licencirani pružalac od 2015. godine.
Foto: HelpNet
Našim ljudima na Kosovu i Metohiji, posebno u ruralnim sredinama, gerontodomaćice predstavljaju i socijalnu i psihološku podršku. Njihov glavni osećaj, kako kažu u susretima, jeste osećaj usamljenosti. Komšije i prijatelji su uglavnom jedino društvo starijima, ali u mnogim selima i to je retkost. U takvim situacijama važnu ulogu imaju domaćice – negovateljice, poznatija i kao gerontodomaćica.
U sistemu socijalne zaštite u Srbiji ova usluga se zove „Pomoć u kući“ a negovateljica – domaćica je osoba koja pruža sve aktivnosti koje čine sadržaj te usluge. Njen posao je da pomaže starijim ljudima u svakodnevnim aktivnostima – kupovini namirnica i lekova, pripremi obroka, kontroli zdravstvenog stanja, upotrebi propisane terapije, vođenju lične i higijene prostora, regulisanju brojnih drugih usluga za adekvatno funkcionisanje starije osobe, i svakako, možda i najvažnije – gerontodomaćica je često prva psihološka pomoć starijoj osobi – razgovori su ono što im je najpotrebnije.
A kako izgleda jedan prosečan terenski radni dan gerontodomaćice koja obilazi korisnika u cilju pružanja pomoći, koje su to najizraženije potrebe starijih koji ostaju sami, kao i da li je ovaj vid posla i više od profesionalnog obavljanja istog, ispričale su nam gerontodomaćice koje rade na Kosovu i Metohiji.
Foto: HelpNet
Jelena Kostić Vuksanović, gerontodomaćica iz Obilića, kaže za portal “Sowa-media” da već skoro godinu dana obilazi korisnike u našoj južnoj pokrajini. “Početak je bio težak, dok sam se navikla na njih, na prostor koji koriste, na njihove navike. A sada me smatraju kao člana svoje porodice. Iako smo napravili dogovor za obilaske, nekada zazvoni telefon, a sa druge strane žice se čuje glas: ‘Možeš li doći samo da popričamo, ubija ova samoća?’”, ispričala nam je Jelena.
Ona dodaje da iako zna da je čeka mnogo svekodnevnih obaveza – spremanje ručka, čišćenje kuće, domaći zadaci sa decom, uvek odvoji vreme da posle takvih poziva obiđe ljude koji su je zvali. “Znam zbog svih obaveza da nije vreme za odlazak, a isto tako znam da će čika Jovan sedeti pokraj prozora i željno iščekivati da mi prepriča kako je protekao razgovor sa njegovom decom. Razmislim, pa kažem sebi: Nije poredaleko, otići ću časkom”, opisuje Jelena svoj posao gerontodomaćice.
Jelena dodaje da pre odlaska uvek pogleda u svom špajzu da li ima preostalih kolača, stavi po koje parče na tanjir, u želji da ga obraduje jer zna da čika Jovanu kćerka neće skoro dolaziti. “Najpre se obradovao kada me je video, znao je da ću ga saslušati, a kada je video i kolače, suza mu je skliznula niz lice, pa reče: ‘Nisi morala da se mučiš, dete! Napravila bi mi i moja kćer za mesec-dva kada bude došla. Ovo su mogla pojesti tvoja deca”, prepričava Jelena razgovore sa usamljenim ljudima koje posećuje i dodaje: “Radujem se svakom odlasku kod svojih korisnika, jer su to u suštini ljudi kojima su najpotrebniji razgovor i lepa reč”.
Jasmina Đorđević, gerontodomaćica iz Novog Brda, kaže za portal “Sowa-media” da je poznato da je posao gerontodomaćice briga o našim najstarijim sugrađanima. “Obilazim troje ljudi i u početku te posete su me brinule, strepela sam od toga kako ću se snaći, kako će mene ti ljudi prihvatiti. Međutim, sve je ispalo drugačije. Zakoračivši na pragove tih ljudi, oni su me tako srdačno i puni oduševljenja prihvatili, a mojoj sreći nije bilo kraja”, priča Jasmina za portal “Sowa media”.
Ona navodi da obilazi dve žene i jednog muškarca u seoskom području u opštini Novo Brdo. “Skromnost je osobina koja bukvalno izvire iz njih i njihovih toplih srca. Sve što oni traže je mala pomoć oko osnovnih i životnih potreba i lekova. Kao stariji ljudi, kako i sami kažu, nemoćni su da odu da kupe ono što im treba da bi preživeli nedelju. Ono što je mene oduševilo i što me oduševi svaki put kada ih posetim je njihova vedrina, volja i borba za životom”, priča Jasmina.
“Odnos koji stvaramo je davno prešao poslovni, više liči na odnos roditelja sa svojom decom, dakle, gledaju me kao člana svoje porodice. Ti ljudi su jedna velika enciklopedija, od njih se svašta može čuti i naučiti. Od početka bavljenja ovim poslom, izlazim iz njihovih kuća bogatija za novo iskustvo i nove životne lekcije. Sa zadovoljstvom ih pitam kako su, kako žive, da li im i šta nedostaje. Njihove zahvalne ruke su za mene raširene, njihova vrata širom otvorena, a moja pomoć za njih uvek ponuđena i pružena”, navodi Jasmina.
Kao specifičnost odnosa sa ljudima kojima pomaže Jasmina izdvaja to što “oni ne traže od mene da nešto moram da im donesem već su uvek brižni i vode računa da sebe ne namučim. Pored toga, ja imam još veću želju da ove divne ljude, najpre, uslužim, da im pomognem, a onda da im budem podrška i prijatelj”.
“Nisu pogrešna tvrdnja da onome ko voli svoj posao nije teško da ga radi: E tako se ja osećam pomažući ovim divnim ljudima. I ne, ja nisam pre svega njihova gerontodomaćica, ja sam ono dete koje želi da sačuva i zaštiti starije. Svi imamo roditelje, bake, deke, potrebno je njih sačuvati, jer su nas na kraju oni i stvorili”, tvrdi Jasmina.
Sanja Ristić Ivić, gerontodomaćica iz Prištine, za portal “Sowa-media”, priča o čoveku koji je uprkos svim životnim nedaćama koje su ga snašle, kako tvrdi, pronašao smisao svog života. “Čedomira Mladenovića, čuvenog harmonikaša koji je ceo svoj život uveseljavao druge, život nije mazio. Kada sam prvi put pokucala na njegova vrata, to je bilo samo par nedelja nakon što je sahranio kćerku. Nekoliko godina pre toga i sina, dva unuka i suprugu, tako da je za kratko vreme ostao sam. Mislim da sam u pravo vreme pokucala, a moram priznati da sam se i bojala tog susreta – star čovek, sa bradom, u crnini, kako da mu priđem…”, priseća se Sanja.
Ona otkriva da joj je čovek otvorio je vrata svog doma sa oduševljenjem, kao da je čekao samo da neko pokuca, da sa nekim prozbori, da se nasmeje i našali. Da ponovo neko pristavi ručak, da zvecka posuđe, otvore se prozori i zasadi po koja saksija sa cvećem.
“Tako jednog dana, dođem ja, a on već strepi i brine što kasnim, uplašen mi kaže: ‘Pa ‘de si bre ti dedina unuka, kasniš pola sata?’. Ja mu na to odgovorih da kasni prevoz na šta mi on uzvrati ‘Nemoj da mi zameriš, navikao sam se na tebe, čim te nema, plašim se da me i ti ne ostaviš”, kaže Sanja.
Prošlo je već godinu dana, i kako dani odmiču, sve više strepim, navodi Sanja i dodaje da se vezala za Čedomira kao za najrođenijeg. “Telefonom pričamo kao da se nismo dugo videli, i obično pozovem u ono vreme kada je tišina najglasnija – uveče. Šalimo se, razgovaramo. Sve što je život mogao, dao je ovom čoveku, ali je i uzeo. Ostajem tu još ja, da me čeka, da mi se nada, kada neko pokuca da zna da nije sam. Najdraže mi je kada završim sve što je trebalo da mu pomognem – očistim, skuvam kafu, pristavim ručak, pa ona kuća zamiriše kao prava, kao da je tu neko”.
Onda, nastavlja Sanja, otvorim činiju sa kolačima i uz kafu i po jednu ljutu razgovaramo. “Kaže meni deda: ‘Ćerko, nije rekao Bog da čovek živi sam. Hvala ti za sve što činiš za mene. Ne može svako da radi ovaj posao, ali zapamti, blago tebi kad ti Bog dao da pomogneš ljudima. Kome ja sad mogu da pomognem?” Odgovorim mu da je on meni najviše pomogao zato što sada život gledam iz drugog ugla, pa ga više volim i cenim”.
Popunila sam na neki način prazninu u njegovom životu. Zato me sada i ispraća sa osmehom i steže mi ruku da se što pre vidimo opet, znam, i danas me čeka.
Početak mog rada bio je novo iskustvo, nisam znala kako ću se snaći i kako će me ljudi koje ne poznajem prihvatiti, ali stariji ljudi iz okolnih sela u opštini Kosovska Kamenica bili su prijatno iznenađeni da neko hoće da im pomogne, priča za portal “Sowa-media” gerontodomaćica Tanja Perković Jevtić iz Kosovske Kamenice. Uslovi u kojima određeni korisnici žive su potpuno nehumani, to su stare kućice sa zemljanim podom, a u tim zaseocima imaju jednog ili nijednog komšiju, društvo im najščešće prave pas ili mačka sa kojima podele malo hrane.
“Vreme je prolazilo i mi smo se navikavali jedni na druge. Čini mi se da se nekim od njih vratio davno izgubljeni osmeh, i da su počeli da se raduju svakom mom dolasku. Ponekad bi tražili samo da pričamo jer im je to izgleda najviše nedostajalo. Prolazili su dani i meseci sve brže i brže, ti stari i nemoćni ljudi dobili su novu nadu, nadu da nisu sami i nadu da neće ponovo ostati sami”, navodi Tanja.
Ona dodaje da im je pomagala oko svih poslova, od čišćenja kuće do donošenja namirnica, ali da je razgovor sa njima bilo ono što ih najviše raduje.
“Uspostavili smo veliko poverenje i taman smo počeli da funkcionišemo onako kako treba desila se korona, taj strašni virus koji je zaustavio sve nas pa i naše posete starim osobama. Umesto uobičajenog donošenja namirnica i pomaganja oko kućnih poslova, samo sam se pojavila jednog dana u njihovim dvorištima sa maskom na licu i rukavicama na rukama kako bih više zaštitila njih a ne sebe. Umesto namirnica donela sam im maske i rukavice”.
Tanja navodi da je tim ljudima bila “čudna socijalna distanca jer smo do juče u njihovim kućama čistili, sedeli, pili kafu i pričali. Vidljivo je bilo razočarenje u njihovim očima. Čuli smo se telefonom i pričali kako bi im malo prošlo vreme i kako bi rekli šta im je od namirnica potrebno da im ih dostavim i zaštitim od zaraze”.
